Radna beleška o opažaju, ne-indiferentnosti i jestosnom plasticitetu
Višegodišnje bavljenje „ontologijom opažaja“ bilo je vođeno pokušajem da se, na što stroži pojmovni način, odredi priroda neposrednosti takozvanog spoljašnjeg opažanja iz perspektive izrazito monističke ontologije. Kao jedna od njegovih temeljnih odredaba pojavio se pojam prozirnosti. Tek povezivanjem tog ranijeg istraživanja sa pojmom apsolutno ne-indiferentne supstancije postaje jasnije da prozirnost nije samo fenomenološka osobina opažaja, već mogući intenzitet receptiviteta imanentno-intelegibilnog jestosnog plasticiteta.
Prozirnost se najpre može razumeti negativno: opažaj nije nekakva stvar koja bi stajala između opažajućeg i opaženog. On nije neproziran posrednik koji najpre postoji za sebe, a zatim prenosi svojstva nekog spoljašnjeg predmeta subjektu. Njegovo biće iscrpljuje se upravo u dopuštanju da drugo kroz njega postane prisutno. Opažaj jeste tako što se ne zatvara u sopstvenu stvarstvenost, već vlastitu stvarnost ostvaruje kao otvorenost za pojavljivanje.
Vid nije najpre neko unutrašnje Nešto kojem se naknadno pridružuje boja. Njegovo konkretno važenje nastaje u pojavljivanju boje. Ni sluh nije zatvorena sposobnost kojoj se spolja dodaje zvuk: on jeste događanje u kojem zvuk postaje prisutan kao zvuk. Opažaj se, dakle, ne povlači pred drugim tako što bi iščezavao u ništavilu. Naprotiv, on vlastitu pozitivnost ostvaruje upravo kao medijum pojavljivanja drugog.
Prozirnost zato nije odsustvo bića, nego jedan naročiti način njegovog postojanja. Prozirno nije prazno. Ono je stvarno kao otvorenost u kojoj nešto drugo može da se pokaže. Njegova paradoksalna priroda sastoji se u tome što je utoliko više ono samo ukoliko manje zaklanja ono što se kroz njega pojavljuje.
U sklopu monističke ontologije više se ne može tvrditi da je opažaj most između dve izvorno nezavisne vrste stvarnosti — između svesti i materije, unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta. „Spoljašnje“ opažanje nije susret dveju ontološki samostalnih supstancija. Ono je događaj unutrašnjeg razlikovanja jedne stvarnosti: jedno isto Bivstvo pojavljuje se kao opaženo i kao receptivna otvorenost za njegovo pojavljivanje.
U strogom smislu, nikakvo apsolutno Drugo ovde ne postoji. Drugo je oblik, razlika i relativno autonomna artikulacija istog jestosnog plasticiteta. Navodnici u izrazu „drugo“ zato nemaju samo stilsku funkciju. Oni označavaju da drugost poseduje stvarno važenje, ali ne i ontološku samostalnost izvan imanencije onoga što jeste. Drugo nije druga supstancija; ono je diferencija unutar supstancije koja vlastitu razliku može da primi kao važeću.
Upravo se na tom mestu prozirnost susreće sa pojmom apsolutne ne-indiferentnosti. Apsolutno ne-indiferentna supstancija nije inertna osnova kojoj se promene samo spolja pridružuju. Ona je po svojoj unutrašnjoj strukturi sposobna da bude pogođena razlikom, da primljeno određenje ne zadrži kao puki spoljašnji učinak i da se njime iznutra preoblikuje. Drugo u njoj ne izaziva samo promenu stanja: ono zadobija unutrašnje važenje.
Receptivitet zato nije puka podložnost uzročnom delovanju. Sudar dva tela može proizvesti promenu njihovog položaja ili kretanja, a da ta promena još ne bude receptivna u punom smislu. Receptivnost nastaje tek tamo gde dejstvo drugog postaje unutrašnje određujuće — gde razlika ne ostaje samo spoljašnji trag uzroka nego učestvuje u novom uobličenju pogođenog oblika.
Intelegibilnost jestosnog plasticiteta označava upravo ovu sposobnost unutrašnjeg razlikovanja i smisaono-ideacionog izračunavanja. Izraz „izračunavanje“ može zadržati svoju matematičko-računarsku rezonancu, pod uslovom da ga ne svedemo na konačan kalkulus. Ono što se „izračunava“ nije samo kvantitativni odnos unapred utvrđenih jedinica. Sam događaj njihovog susreta može promeniti ono što jedinice jesu, način njihovog uzajamnog važenja i prostor budućih odnosa koji se tim susretom otvara. Noeza, noema i poietički plasticitet takvog događanja principijelno su neiscrpni.
Prozirnost bi se tada mogla razumeti kao naročito razvijen oblik ne-indiferentnosti. U njoj drugo više nije samo uzrok promene niti samo unutrašnje važeća razlika. Ono se pojavljuje kao drugo. Receptivitet dostiže intenzitet fenomenalnosti: razlika ne biva samo primljena i ugrađena u nov oblik, već postaje prisutna u vlastitoj pojavnosti.
Odatle se može skicirati jedna ontološka genealogija:
ne-indiferentnost → receptivitet → unutrašnje važenje drugosti → prozirnost → pojavljivanje → samoprisustvo.
Ovaj sled ne označava niz zasebnih stvari niti unapred razdvojene ontološke spratove. Reč je o različitim intenzitetima i in-fleksijama iste temeljne sposobnosti jestosnog plasticiteta: da razlika u njemu ne ostane spoljašnja, već da stekne imanentno važenje i učestvuje u njegovom samo-uobličavanju.
Na minimalnom intenzitetu ne-indiferentnosti jedno određenje već pravi razliku drugome. U receptivitetu se dejstvo razlike organizuje unutar pogođenog oblika. U prozirnosti drugo postaje prisutno kao drugo. U opažanju prozirnost zadobija karakter pojavljivanja. U samosvesti nastaje još jedan pregib: samo događanje pojavljivanja postaje prisutno sebi.
Tu postaje razumljivo zašto se jestosni plasticitet približava ontologizovanom pojmu svesti. Ako svest više ne zamišljamo kao privatnu unutrašnju prostoriju subjekta, ispunjenu predstavama spoljašnjeg sveta, nego je minimalno odredimo kao bivanje-u-kojem-drugost-može-biti-prisutna-kao-drugost, onda ona prestaje da izgleda kao neobjašnjiv dodatak ontološki mrtvoj materiji.
Ipak, jestosni plasticitet ne treba odmah poistovetiti sa svešću. Njegova ne-indiferentnost još ne znači da svaki njegov oblik opaža, oseća ili poseduje nekakvo skriveno „Ja“. Kamen nije potajni subjekt; ni elementarna čestica nije umanjena svest. Takvo tumačenje samo bi nekritički prenelo razvijene oblike ljudske fenomenalnosti na celinu stvarnosti.
Tvrdnja je istovremeno skromnija i ontološki radikalnija: struktura iz koje svest može nastati — ne-indiferentnost, receptivitet, unutrašnje važenje razlike i sposobnost samo-preoblikovanja — nije naknadno pridodata potpuno indiferentnoj osnovi. Ona pripada samoj prirodi onoga što jeste. Svest zato ne nastaje skokom iz apsolutnog odsustva unutrašnjosti u njeno čudesno prisustvo. Ona predstavlja intenzifikaciju ontološke strukture koja je već delatna u jestosnom plasticitetu.
Time se pitanje „Kako iz nesvesne materije nastaje svest?“ preobražava. Ako se polazi od potpuno indiferentne i neprozirne stvarnosti, pojava iskustva mora izgledati kao prelazak iz A u ne-A. Ali ako je stvarnost izvorno ne-indiferentna, receptivna i imanentno intelegibilna, svest se može razumeti kao jedan od najviših intenziteta njenog unutrašnjeg diferenciranja.
Zato bi se mogla postaviti sledeća radna formula:
Svest je intenzifikacija jestosnog plasticiteta u kojoj unutrašnje važenje drugosti postaje njeno pojavljivanje kao drugosti.
Prozirnost još nije samosvesnost. U opažaju se drugo može potpuno pojaviti, dok sam događaj pojavljivanja ostaje povučen iza onoga što pokazuje. Opažaj je proziran za drugo, ali još nije nužno proziran samome sebi. Samosvest započinje kada se sama otvorenost ponovo savije prema sebi — kada ne postaje prisutno samo ono što se pojavljuje nego i, makar minimalno, događanje njegovog pojavljivanja.
Otuda druga radna formula:
Samosvest je prozirnost jestosnog plasticiteta u kojoj samo događanje pojavljivanja postaje prisutno sebi.
Prelaz iz po-sebi u za-sebe zato nije nastanak ne-indiferentnosti iz potpune indiferentnosti. Ne-indiferentnost već pripada onome po-sebi. Prelaz u za-sebe jeste njena in-fleksija: ono što je već moglo da primi drugo i da mu dopusti unutrašnje važenje postaje sposobno da i vlastito bivanje stekne kao sadržaj samoprisustva.
Na tom mestu jestosni plasticitet i ontologizovani pojam svesti dolaze gotovo do dodira, ali njihovu razliku još ne treba ukidati. Jestosni plasticitet označava dublji ontološki horizont ne-indiferentnosti, receptiviteta i samo-uobličavanja. Svest označava njegov naročiti intenzitet, onaj u kojem drugo ne samo da proizvodi imanentno važeću razliku nego postaje prisutno u pojavljivanju.
Ta mala razlika možda nije ostatak koji buduće mišljenje treba jednostavno da ukloni. Moguće je da upravo ona čuva jednu od najvažnijih budućih in-fleksija projekta „Spekulativna misao“: mogućnost da se svest ontološki genealogizuje, a da se celina stvarnosti pritom ne pretvori ni u mrtvu materiju ni u beskonačno umnožavanje skrivenih subjekata.
Svest nije druga supstancija unutar jestosnog plasticiteta. Ona je jedan od načina na koji njegova izvorna ne-indiferentnost postaje prozirna za drugost. Samosvest nastaje kada ta prozirnost postane prozirna samoj sebi.
Apofatička granica prozirnosti: „ne-nešto“
Međutim, pojam prozirnosti nosi i sopstvenu unutrašnju opasnost. Ako „čistu prozirnost“ izdvojimo iz svakog određenog pojavljivanja i postuliramo je kao samostalnu odredbu jestosnog plasticiteta, ona počinje da se približava Ništa. Više ništa ne zaklanja, ali više nema ni određenog medijuma kroz koji bi se nešto pokazalo, niti nečega što bi se u njemu pojavilo. Čista prozirnost tada postaje apstrakcija receptiviteta od onoga što prima i od onoga čemu dopušta da se pojavi.
Ovde se otvara blizina apofatičkog mišljenja. Njegov negativni momenat je neophodan: ono što uistinu jeste nije stvar, nije dovršeno Nešto, niti najviše biće koje bi se od drugih bića razlikovalo samo beskonačno većom moći. Ali ako se apofatika zaustavi na tvrdnji da se o Apsolutu ništa ne može reći, razlika između Apsoluta i nihil absolutum postaje opasno neznatna. Ono što je trebalo da transcendira svaku određenost završava kao odsustvo svakog određenja.
Zato izraz „ne-nešto“ ne označava kompromisnu sredinu između Nečega i Ništa, već spekulativno kretanje kroz obe negacije. Jestosni plasticitet nije Nešto zato što nije dovršena i u sebe zatvorena stvar čiji je identitet jednom zauvek utvrđen. Ali nije ni Ništa, jer poseduje imanentnu potentnost određivanja, razlikovanja, primanja drugosti i samo-preoblikovanja. Njegova pozitivnost nije pozitivnost gotovog predmeta, nego pozitivnost delatne moći uobličavanja.
Konačni oblici zato nisu spoljašnji sadržaji postavljeni ispred prethodno prazne prozirnosti. Talasanje bilja na livadskom proplanku i trešnja koja raskošno rasipa svoj cvat nisu prizori iza kojih se skriva jestosni plasticitet. Oni su njegova određena samo-uobličenja. On ne postoji najpre kao bezoblična osnova, a zatim se naknadno prikazuje kroz konačne forme. Njegova stvarnost postoji upravo kao događanje tih formi, njihovog pojavljivanja, uzajamnog važenja i preobražavanja.
Prozirnost zato ne treba odrediti kao odsustvo svake strukture, nego kao ne-zaklanjanje drugosti sopstvenom strukturom. Prozirno nije bezoblično niti pasivno. Ono je određeno, organizovano i delatno, ali njegova određenost ne zatvara prostor drugome. Njegova struktura deluje upravo tako da druga određenost može postati prisutna kao druga. U tom smislu trebalo bi govoriti o poietičkoj prozirnosti: aktivitet se iznutra uobličava tako da drugo kroz njega može da važi i da se pojavi kao drugo.
Apsolut nije neizreciv zato što mu se ništa ne može reći, nego je neiscrpiv zato što nijedno kazivanje ne može postati njegova poslednja reč.
Apsolut nije izvan svojih određenja; on je neiscrpan upravo u njima. Njegova transcendencija nije izlazak iz imanencije, nego nemogućnost da se njegova imanentna potentnost konačno zatvori u bilo kojem već ostvarenom obliku. Jestosni plasticitet zato nije Ništa iza pojava, nego „ne-nešto“ koje jeste u događanju njihovog nastajanja, važenja i preobražavanja.