Настанак логике као систематски уређене дисциплине везујемо за Аристотела, једног од највећих грчких филозофа. Његови логички списи, касније обједињени под заједничким називом „Органон“ (реч која у дословном преводу значи оруђе), систематски (строго поступно) излажу логичка учења и тако стварају прву систематски уређену логичку теорију. Сам назив „Органон“, који потиче из касније традиције, добро изражава схватање логике као алата за сваког научника, без обзира на чињеницу да ли се он бави математиком, природном науком или чистом филозофијом. У сличном облику, логика се јавља и у индијској филозофској култури, као и код неких кинеских математичара.
Аристотелова логика остаје доминантан оквир европске логичке традиције готово 2000 година, премда се логичка мисао развија и кроз важне стоичке и средњовековне допуне. Аристотелови логички списи преводе се, тумаче и преузимају као ауторитативна основа логичког образовања. Нарочито се средњовековна теологија ослања на Аристотелову логику, верујући да уз њену помоћ може обликовати своја службена учења (dogme) као и сам доказ о постојању Бога.
Међутим, логика ће убрзо доживети наставак свог развоја. Модерна наука и филозофија, а нарочито развој теорија сазнања, доводе до драматичних промена у начину на који се разуме природа људског мишљења. Тако, на пример, немачки филозоф Имануел Кант изазива прави потрес у логици учењем о категоријама као a priori чистим појмовима разума и условима могућности искуства.
Ипак, процват логичке теорије настаје као последица развоја математике. Почев од 16. века, математика важи као парадигматична наука, као узор свим осталим наукама. Строгост математичких извођења и доказа постаје мерило вредности сваке спознаје. И логика ће прихватити математику као сопствени узор. Рене Декарт и Готфрид Вилхелм Лајбниц, једни од најзначајнијих представника нововековне математике, постављају важне темеље модерне логике. Сам Лајбниц, који је независно од Њутна развио диференцијални и интегрални рачун, пресудно ће утицати на развој симболизма у логици, у чијем се средишту налази идеја универзалног језика (mathesis universalis, природна реч / идео-грам).
Даљи развој логике и логичких теорија протиче у духу наглашене симболизације и све веће формализације. Почев од 19. века, готово је правило да су најзначајнији логичари, у исти мах, и највећи математичари свога доба. Јохан Ламберт (Швајцарац, математичар и физичар, основач фотометрије), Сер Вилијам Хамилтон (Шкот, филозоф и логичар, познат по учењу о квантификацији предиката), Енглези Аугуст де Морган и Џорџ Бул (оснивачи алгеберске или математичке логике) само су нека од водећих имена европске логике.
Могућност практичне примене одређених модела логике (као у случају првих полуаутоматских направа за рачунање или уређаја за генерисање шифрованих порука) доводи до револуције у сфери логичких истраживања. Булова алгебра представља изразит пример логичке формализације, док теорија алгоритама чини сродну, али засебну област. Ове области имају данас интензивну примену у електротехници и микроелектроници, нарочито у анализи и пројектовању дигиталних и прекидачких електронских кола.
Развој савремене логике, коју претежно чине логичке теорије настале у 20. веку, безмало је неухватљив. У њој можемо наићи на тзв. мета-логичке теорије, на поливалентну логику, на модалну логику, на темпоралну логику, … итд. Динамизам развоја људске свести и људског мишљења никада није био тако интензиван. Овај вртоглави развој логике данас је, углавном, последица великих открића у науци и невероватног развоја у технологији. Слободно можемо рећи да развој савремене логике није предвидив, али је већ сада јасно да сама људска свест непрекидно понире у тајну мишљења и да се неће зауставити све док не досегне апсолутну истину, зато што је једино то логично!