Bertrand Rasl: „Čovek koji u sebi nema ni trunke filozofskog smisla ide kroz život zatvoren u predrasude nastale iz uobičajenih verovanja njegovog doba ili njegovog naroda … Filozofija uklanja aroganciju i dogmatizam onih koji nikada nisu putovali putevima oslobađajuće sumnje, filozofija predstavlja živi odraz naše potrebe da postavljamo najraznovrsnija pitanja, često nam predstavljajući poznate stvari u jednom sasvim novom i drugačijem svetlu.“
Sama reč filozofija vodi poreklo iz starog grčkog jezika. Prvi deo reči (filos) nastaje od glagola φιλειν koji, u doslovnom prevodu, znači težiti nečemu, biti privržen nečemu ili, jednostavno, voleti nešto. Drugi deo ove reči nastaje od imenice σοφία koja, doslovce, označava mudrost. Prema tome, etimologija reči filozofija nas upućuje na stanje ili aktivnost intenzivne posvećenosti spoznaji i sticanju znanja.
Prema kasnijoj doksografskoj tradiciji, ovu će reč po prvi put upotrebiti čuveni grčki matematičar – Pitagora sa Samosa. Pitagora odbacuje prestižno priznanje mudraca, prihvatajući znatno skromniji epitet filosofa (osobe koja teži spoznaji, ali još uvek ne raspolaže celovitom Istinom). Treba ukazati na osobenost prvobitnih grčkih zajednica koje, za razliku od većine drugih naroda, izuzetno blagonaklono gledaju na ljude koji svoj život posvećuju spoznaji. Daroviti i intelektualno kreativni ljudi uživaju poseban ugled među „starim Grcima“. Otud kult sedmorice mudraca, koji podrazumeva kolektivno sećanje na zakonodavce, vojskovođe, sudije i druge ljude koji su se isticali naročitom vrstom i dubinom vlastite umnosti.
Još od samih početaka, ovi izuzetni pojedinci tragaju za naročitom vrstom saznanja. Prisećanje na alhemičarski mit o kamenu mudrosti može nam, u velikoj meri, pomoći da naslutimo o kakvom saznanju je reč. Kamen mudrosti je simbolička predstava koja se odnosi na spoznaju suštine. Dakle, filozofija ne teži tek bilo kakvom saznanju ili što većoj količini informacije već posebnoj vrsti uvida – „uvida“ kojim se otkriva ono što je najbitnije, ono što je daleko najvažnije. Bilo da je to kosmos, ljudska priroda, moral, estetska vrednost – filozofija će uvek tragati za suštinom, za esencijom.
Kao paradigmatičan primer takve vrste uvida možemo Talesovu poziciju interpretativno sažeti formulom: „Sve jeste Jedno!“ Ovim neobičnim tvrđenjem Tales želi da poentira sledeće: uprkos neograničenom mnoštvu bića i pojava, sve je sa svim dubinski povezano. Sve je uslovljeno, sve je prepleteno uzročnim i posledičnim relacijama i zakonitostima. Ova unutrašnja povezanost svih stvari, koju Tales naslućuje, daje mu za pravo da „zanemari“ beskonačno obilje mnoštva i da iznese jedan filozofski stav, par excellence. Tales nas, u stvari, poziva da čitavu stvarnost sagledamo na jedan radikalno nov i suštinski drugačiji način – celinu stvarnosti treba videti kao jedno jedinstveno biće koje je „razlomljeno i usitnjeno“ na beskonačno mnoštvo pojedinačnih stvari i bića. Takvo sagledavanje ukupne realnosti jeste tipično za autentičnu filozofsku misao.
Filozofija, gotovo u svim epohama, ljubomorno razlikuje svoju spoznaju od svih drugih vrsta saznanja. Filozofija je uverena da samo takva spoznaja, kojom se otkriva ono što je suštinsko, oslobađa u čoveku naročitu vrstu mogućnosti: mogućnost egzistencijalne orijentacije. Samo filozofska spoznaja dozvoljava čoveku da oblikuje život u čijem je središtu ideja postojanja ili smisao postojanja. Čovek nije tek i samo biće koje se rađa, traje i nestaje (kao što je to slučaj sa drugim bićima). Čovek ima tu privilegiju, i kob, da otkriva i oblikuje razlog, smisao vlastitog postojanja. Samo ljudski život može predstavljati realizaciju i ispunjenje jedne takve izuzetne ideje.
Za sam početak i za potrebe uvoda u filozofiju, kao naročite vrste duhovne delatnosti, mi ne moramo podrobnije određivati filozofiju. Dovoljno je ukazati na činjenicu da je ova duhovna delatnost spojena sa ambicijom sagledavanja suštine celokupne realnosti u cilju čovekove potrebe da unese naročitu vrednost u vlastito trajanje, to jest, da svoje postojanje učini ispunjeno smislom.