Vraćanje nije obnova. Obnova pretpostavlja da je nekadašnje stanje moguće ponovo uspostaviti: da se rasuti delovi mogu vratiti na svoja mesta i da će celina tada biti ista kao pre. Ali duhovni život ne poznaje takvu ponovljivost.
Vratiti se ne znači ponovo stupiti u identičan duhovni stasis. On se ne može dogoditi dva puta, jer je nutrina u međuvremenu posredovana novim iskustvima, susretima, odsustvima i promenama. Onaj koji se vraća više nije onaj koji je otišao.
Pa ipak, potreba za vraćanjem ostaje. Ono čemu se vraćamo nije prošlo stanje, već jedno nedovršeno pitanje, jedna prekinuta usmerenost, možda čak jedan poziv koji je u nama nastavio da deluje i onda kada smo verovali da smo ga napustili.
Zato vraćanje nije restauracija prošlosti nego njena in-fleksija: savijanje nekadašnjeg smisla u izmenjenu nutrinu. Vraćeno više nije isto, ali nije ni sasvim drugo. Ono ponovo nastaje iz razlike između onoga što je bilo i onoga što smo postali.
Istinsko vraćanje moguće je samo kao preobražaj. Ne vraćamo se da bismo poništili pređeni put, nego da bismo mu dopustili da promeni smisao mesta sa kojeg smo nekada krenuli.