Rekapitulacija rada na Hegelu i nacrt ontologije imanentno-intelegibilnog jestosnog plasticiteta

Radni dokument: Hegelov Predgovor, negativnost, infleksija, jezik i nastajanje jedne ontološke perspektive

Uvod: smisao rekapitulacije

Ovaj dokument nastaje kao rekapitulacija jednog dugog, sporog i pojmovno zahtevnog rada na Hegelu i oko Hegela. Njegova svrha nije da zameni samo čitanje Fenomenologije duha, niti da konačno zatvori pitanja koja su se tokom razgovora otvarala. Naprotiv, on treba da sabere glavne linije rada, da prepozna tačke u kojima se čitanje Hegela pretvaralo u samostalno mišljenje, te da ukaže na ona mesta u njegovom kretanju gde se pojavljuju pojmovi koji više ne funkcionišu samo kao hermeneutička sredstva, nego kao elementi jedne moguće, nove filozofske perspektive.

Posebnost ovog rada leži u tome što Hegelov Predgovor nije čitan kao izolovani uvodni tekst, nego kao mesto na kojem se susreću metoda, ontologija, logika, fenomenologija, teorija znanja, filozofija jezika i pitanje Apsoluta. U tom čitanju se neprekidno potvrđivalo da Hegelova rečenica retko ostaje samo ono što u prvi mah izgleda da jeste. Ona gotovo uvek traži strpljenje, pamćenje prethodnih mesta, spremnost da se ne zaboravi ono što je ranije već izboreno. Zbog toga je u našem radu često ponavljano da nemamo pravo na zaborav. Bez pamćenja već izvedenih posredovanja, svaki novi rezultat postaje mrtva formula; uz odgovarajući oblik interiorizacije, on postaje momenat u razviću Celine.

Rekapitulacija koja sledi nema nameru da bude puki pregled teza. Ona želi da se ispostavi kao pulsirajući tok mišljenja, da neposredno prikaže kako se osnovni pojmovi oblikuju, preinačavaju, uzajamno ukrštaju i prepliću. U središtu tog toka stoji Hegelova temeljna misao da supstancija mora biti mišljena i kao subjekt. U našoj infleksiji se ta misao uobličila u tezu da ono što uistinu jeste nije inertna, pasivna i mrtva podloga, nego imanentno-intelegibilni jestosni plasticitet: živi, samo-uobličavajući, noetsko-poetičko-noematski aktivitet koji sebe određuje, postavlja, otuđuje, vraća sebi i, u najvišim oblicima, zna sebe.

Ovaj dokument će zato imati dvostruki zadatak. Prvi zadatak je rekapitulativan: sabrati ono što je tokom rada izrečeno o Hegelovom Predgovoru, naročito o onom negativnom, o istini, o onome što je lažno, metodu, razumu, formalizmu, pojedinačnom biću, kvalitetu, jeziku i nauci. Drugi zadatak je konstruktivan: pokazati kako se iz tog čitanja rađa nacrt ontologije koja Hegela ne napušta na jedan čisto spoljašnji način, ali ga ne ponavlja kao već postojeći sistem. Ta ontologija se kreće ka pojmovima plasticiteta, poietičke inteligibilnosti, nesvesne inteligibilnosti prirode, infleksije i jezika kao izuzetno osobene neposrednosti samosvesnog Bivstva.

Važno je odmah naglasiti da se ovde ne radi o dovršenom sistemu. Ono što je nastalo jeste vrlo kompaktna klica jedne moguće ontologije koju tek treba dalje razvijati. Njeni pojmovi nisu bez rizika. Oni su bogati, ali upravo zato mogu postati preširoki. Oni nose spekulativnu energiju, ali moraju biti stalno čuvani od formalizma. Zato se čitav dalji rad mora odvijati pod dvostrukim zahtevom: stvaralačke hrabrosti i korektivne strogosti. Bez prve, mišljenje koje se kreće kroz Hegelovu Fenomenologiju ostaje puki komentar; bez druge, ono postaje isprazna metafizička konstrukcija.

U tom smislu, ovaj dokument je i mapa i registar opomena. Mapa, jer pokazuje gde smo dospeli. Registar opomena jer pokazuje da se nijedan pojam ne sme tretirati kao čarobna formula. Hegelova kritika tabelarno-fiksirajućeg razuma i formalizma mora „nadzirati“ i naše vlastite pojmove. Imanentno-intelegibilni jestosni plasticitet, noetsko-poetičko-noematski aktivitet, infleksija, nesvesna inteligibilnost, ne-noematski učinak mogu ostati živi samo ako svaki put pokažu unutrašnju neophodnost vlastitog važenja. Oni ne smeju biti ravnodušne etikete prikačene na odgovarajuće oblike neposrednosti; oni moraju predstavljati kategorije izvedene iz samog kretanja onoga što uistinu jeste.

Hegelov Predgovor kao škola strpljenja i pamćenja

Naše čitanje Predgovora odvijalo se pod pretpostavkom da Hegelov tekst ne dozvoljava brzinu. Svaka tvrdnja koja deluje kao ponavljanje ranije teze ubrzo se pokazivala kao nova artikulacija rezultata prethodnog posredovanja. Mesta koja bi se mogla tretirati kao puke reminiscencije postajala su presudne tačke. Posebno je to važilo za razmatranje onog negativnog, onoga što je lažno, pojma metode i formalizma. Hegel stalno ponavlja, ali njegova ponavljanj nikada nisu tapkanja u mestu već momenti preobražaja; on vraća prethodnu odredbu u novoj ravni, pod novim pritiskom, u drugačijoj konstelaciji.

Zato je čitanje Predgovora bilo i vežba protiv zaborava. Kada Hegel govori o onome što iščezava, on ne misli da ono treba biti naprosto ostavljeno iza nas. Ono što iščezava mora biti posmatrano kao suštinsko. Ako ga fiksiramo kao bezostatnu istinu i proglasimo samobitnim, ono postaje lažno; ako ga zaboravimo, istina postaje siromašna. Prava spekulativna istina nije mrtvo pozitivno koje miruje nasuprot prevaziđenim greškama, nego rezultat koji u sebi pamti sve svoje negativne, iščezavajuće i preobražene momente.

Odatle se iskristalisala jedna od temeljnih hermeneutičkih teza: parcijalne odredbe Apsoluta nisu naprosto lažne. One su istinite kao momenti, ali ne i kao izdvojene, samobitne oaze realnog. Kada se, na primer, ono što uistinu jeste odredi kao biće, ta odredba nije netačna. Besmisleno bi bilo reći da imanentno-intelegibilni jestosni plasticitet nije nešto što jeste. Ali odredba bića je toliko apstraktna da više sakriva nego što otkriva. Ona pogađa, ali pogađa siromašno. Zato mora iščeznuti kao samostalna, ali mora ostati očuvana kao momenat daljeg kretanja.

Ovaj model odnosi se na kretanje svakog pojma. Biće, supstancija, subjekt, duh, Apsolut, noeza, noema, plasticitet, infleksija — nijedna od ovih odredbi ne sme biti tretirana kao poslednja reč. Svaka od njih može imati svoje pravo, ali samo na svom mestu, u datom trenutku razvijanja infleksije. Kada izgube svoje mesto i počnu da zvuče kao potpuno samostalni i samobitni oblici neposrednosti, postaju ono što je neistinito. Kada se vrate u živo pulsirajuće kretanje mišljenja, postaju momenti istine. U tom smislu, istina nije niz odbačenih grešaka i jedan konačno pronađeni stav, nego suštastveni kontinuum preobraženih odredbi.

Predgovor se, tako, pokazao kao tekst koji ne uvodi u sistem spolja, nego već izvodi osnovnu školu sistema. On uči da se istina ne može primiti, dobiti od nekoga, naročito ne kao gotova. On uči da ono negativno nije naprosto lažno. On uči da metod nije nekakv spoljašnji alat, nego kretanje same stvari. On uči da razum mora biti sačuvan, ali prevaziđen. On uči da filozofija ne sme lepiti odredbe na sadržaj, nego mora slediti unutrašnji život predmeta. Zbog toga je Predgovor za naš rad postao više od hermeneutičke teme; Predgovor je – za nas – prerastao u mesto na kojem se odlučuje o samoj mogućnosti spekulativnog mišljenja.

Naše čitanje se kretalo između privrženosti Hegelovoj spekulaciji i isprva maglovitog osećanja njene insuficijencije, a kasnije potrebe da se ona proširi i preinači iznutra. Nikada nismo imali nameru da Hegela pretvorimo u neprikosnoveni autoritet, ali ni da ga koristimo kao povod za flotantne i isprazne misaone proizvoljnosti. Zato se svaka od naših formulacija morala vratiti Hegelovom tekstu i izdržati njegov pritisak. Kada je Hegel govorio o pojmu, mi smo pitali da li pojam mora uključiti poietički plasticitet. Kada je govorio o mišljenju, mi smo pitali da li možemo ostati pri njegovom određenju ili mišljenje mora dobiti još dublju artikulaciju i, time, biti izraženo kao aktivitet noetsko-noematskog uobličavanja. Kada je govorio o nauci, pitali smo da li njeno dovršenje mora promišljati jezik na poseban način.

Iz tog rada nastala je posebna hermeneutička pozicija. Hegelova spekulativna misao nije samo predmet interpretacije, nego inter-aktivni element u razvoju jedne drugačije ontološke pozicije. I odmah se mora priznati: taj razvoj jeste moguć samo ukoliko Hegelova misao ostane korektiv. Svaka naša terminološka inovacija mora proći kroz nemilosrdnost hegelijanskog pogleda: da li pokazuje nužnost prelaza, ili samo proizvodi privid dubine? Da li izvodi sadržaj iz njega samog, ili samo aplicira šemu? Da li poštuje negativnost, ili je pretvara u retorički ukras? U tom smislu, Hegel ostaje disciplina našeg mišljenja i onda kada pokušavamo da mislimo preko njegove senke.

Apsolut kao imanentno-intelegibilni jestosni plasticitet

Središnji pojam koji se tokom rada oblikovao jeste pojam Apsoluta kao imanentno-intelegibilnog jestosnog plasticiteta. Taj pojam ne označava novu metafizičku etiketu za staru supstanciju. On pokušava da zahvati ono što uistinu jeste kao živi aktivitet samoodređivanja, samo-uobličavanja i samopostavljanja. Apsolut nije inertna podloga svih stvari, niti puki zbir postojećih bića. On je u svakom određenom biću ono određujuće, u svakoj formi ono uobličavajuće, u svakoj razlici ono što razliku proizvodi i u svakom povratku sebi prepoznaje svoju vlastitu drugost.

Reč „jestosni“ ukazuje na samu jestost, na elementarno „jeste“ koje ne može biti razlučeno od onoga što uistinu jeste. Pa ipak, sama jestost, ukoliko se tretira kao nešto samostalno i samobitno, postaje momenat onoga što je lažno. Ona mora biti shvaćena kao plasticitet: ne kao nepokretna identičnost, nego kao živi, pulsirajući aktivitet samopreobražaja. Plasticitet ovde nije skolastička potentia, nije sabijeno-zgotovljena realnost koja čeka na vlastito ozbiljenje. On je imanentno inteligibilna aktivnost Bivstva putem koje ono rađa vlastita određenja, uobličavajući sebe kroz njihovu smisaono-ideacionu konkretizaciju, postajući ovo i ono, putem koje sebe savija u diskretne partikularizacije, ali se i vraća sebi upravo kroz njih..

Pridev „imanentno-intelegibilni“ ima presudnu funkciju. On sprečava da plasticitet bude shvaćen kao slepa energija ili iracionalna vitalnost. Bivstvo se mora misliti kao plasticitet, ali njegova plastičnost nije bezoblična. Ona je inteligibilna: u njoj se pojavljuju oblik, mera, odnos, ritam, struktura, smisao, eidos, noema. Međutim, ta inteligibilnost nije tek proizvod refleksivne svesti. Ona postoji i pre samosvesnosti, kao nesvesna inteligibilnost prirode, kao ono što proizvodi organsku simetriju lista, kao ono što stvara strukturalnu određenost njegove nervature, zakonomernu determinisanost njegove hlorofilne funkcije, zvučne proporcije, ritam i takt svega što je organsko. Bivstvo je inteligibilno i pre nego što ono zna da je inteligibilno.

Odatle proizlazi jedna od najvažnijih razlika u odnosu na suviše uske idealizme. Ako mišljenje razumemo kao imanentno intelegibilni aspekt Bivstva, ne smemo ga razumeti formalistički, najmanje kao račun, calculus, tabelarno uređivanje ili operaciju nad znakovima. Mišljenje mora biti shvaćeno u analogiji sa pulsirajućim Nous-om koji se ne zatvara u čistu pojmovnu kalkulabilnost, nego se poietički prazni, oblikuje, daje, iznosi iz sebe drugost i sebe unosi u drugost. Bivstvo misli tako što proizvodi pojedinačne oblike neposrednog. Bivstvo zna tako što se preobražava u predmet vlastitog znanja. Ono shvata tako što se savija u ono što shvata. Zato je „mišljenje“ u našem registru nerazdvojno od plasticiteta.

Ovaj pojam Apsoluta nije suprotan Hegelovom stavu da je supstancija subjekt; on ga pokušava proširiti. Supstancija je subjekt zato što nije mrtva podloga nego samokretanje, negativnost, vraćanje sebi. Ali ako se subjektivnost shvati samo kao čisto pojmovna samoprozirnost, gubi se poietička raskoš Bivstva. Zato se kod nas Apsolut određuje kao noetsko-poetičko-noematski aktivitet. On nije samo misao koja misli sebe, nego misaono-stvaralačko-smisaoni aktivitet: sila koja zna, oblikuje i proizvodi konkretna bića kao konkretizacije imanentnih smisaono-ideacionih određenja.

Ova ontološka perspektiva zahteva da nijedno biće ne posmatramo kao puki objekt, konkretizaciju beživotnog i inertnog stvarstva. Svako biće je diskretna partikularizacija Apsoluta, ali ne na način spoljašnje emanacije iz neke gotove punoće. Ono je mesto na kojem plasticitet sebe određuje kao određeno ŠTA. U najneposrednijom sloju ispoljavanja onoga što uistinu jeste, shvatiti nešto i biti to nešto nisu potpuno odvojeni procesi. U čistoj neposrednosti samo-uobličavanja, plasticitet sebe shvata tako što sebe postavlja. Noema nije spoljašnji nacrt, nego imanentni dictum određenosti: unutrašnja smisaona direktiva po kojoj Bivstvo, ne-nešto koje jeste, postaje ovo biće.

Međutim, ovo samoproizvođenje se najpre događa nesvesno. Bivstvo proizvodi list, telo, zvuk, kristal, čoveka, prirodne i duhovne oblike, ali u tim oblicima još ne zna u punoj meri šta čini. Hegelovski rečeno, ono je još uvek samo po sebi koje nije za sebe to što je po sebi. Tek kroz samosvest, iskustvo, negativnost, jezik i nauku Apsolut počinje da zna svoje vlastito samoproizvođenje. Zato je fenomenološki put, u stvari, put od nesvesne inteligibilnosti ka spekulativnoj samosvesti inteligibilnosti.

Pojam imanentno-intelegibilnog jestosnog plasticiteta zato mora ostati dvostruko otvoren. Sa jedne strane, on mora biti dovoljno spekulativno strog da ne sklizne u čisto poetsku metaforu. Sa druge strane, mora biti dovoljno poietički širok kako ne bi proizveo punu redukciju Bivstva na mišljenje. Njegova snaga je upravo u pokušaju da misli jedinstvo inteligibilnosti, stvaralaštva, smisla, forme, neposrednosti i samosvesti. Njegova opasnost je da postane sveobjašnjavajuća oznaka. Zato njegov dalji razvoj zahteva stalna izvođenja, a ne prosta ponavljanja.

Noetsko-poetičko-noematski aktivitet

Pojam noetsko-poetičko-noematskog aktiviteta nastao je iz potrebe da se ono što uistinu jeste ne misli samo kao čisto mišljenje, niti samo kao stvaralačka sila, niti samo kao skup smisaonih sadržaja. On označava trostruku, ali nerazdvojivu strukturu samog Bivstva: noetsku, poietičku i noematsku. Svaka od tih dimenzija može se refleksivno-analitički razlikovati, ali se nijedna od njih ne sme hipostazirati, odnosno tretirati kao nešto samobitno i nezavisno u odnosu na preostale dve. Njihovo jedinstvo je proto-ontološko: ono je prvobitnije od svakog njihovog refleksivnog razlučivanja i, u ontološkom smislu, apsolutno nerazdvojivo.

Noetsko označava aktivitet aprehendiranja, shvatanja, poimanja i razumevanja, ali i aktivitet stvaranja potpuno novih noematskih momenata. Ono nije psihološka funkcija subjekta u uskom smislu, nego imanentna produktivnost Bivstva kojom se već uspostavljeni noematski sadržaji ne samo zahvataju nego, suočeni sa vlastitom nedovoljnošću, postaju podsticaj za nastanak novih smisaono-ideacionih određenja. Ta nova određenja nisu nužno deducibilna iz prethodnih: noematska sadržina koja je već uspostavljena može provocirati ono noetsko na dopunu, preobražavanje ili radikalno novo samoodređenje koje tek post festum može izgledati kao da je bilo sadržano u onome što mu je prethodilo. U prirodi noetsko postoji kao unutrašnja inteligibilnost onoga što je neposredno; u duhu kao svesnost i samosvesnost; u spekulativnoj nauci kao izvorište svakog znanja koje zna da nijedna neposrednost ne predstavlja apsolutnu drugost (ontološki nesvodivu diferentnost), nego drugo-bivstvo vlastitog po sebi.

Noematsko označava smisaono-ideacioni sadržaj: ono ŠTA smisaono-ideacionog izraza, drugo-bitak neke neposrednosti u medijumu smisaonosti. Zavisno od nivoa i registra analize, ono se može terminološki fiksirati i kao eidos, ideja, odredba, pojam, kategorija, čisto značenje itd. Noema nije mrtvi sadržaj pred mišljenjem. U našoj ontologiji noema je unutrašnji smisaoni diktum imanentno intelegibilnog jestosnog plasticiteta: smisaono određenje u kojem se Bivstvo samo-postavlja kao diskretna, partikularizovana neposrednost, kao tzv. pojedinačno bivstvujuće. Kada kažemo da se list pojavljuje u skladu sa noemom lista, ne mislimo na spoljašnji ili unapred gotovi plan koji postoji nezavisno od lista, nego na unutrašnji smisaoni diktum po kojem se imanentno-intelegibilni jestosni plasticitet samo-uobličava i samo-postavlja kao list.

Poietičko označava ono što je u mnogim idealističkim sistemima potisnuto: stvaralačko, oblikotvorno, produktivno, plastičko. Bivstvo nije samo imanentno intelegibilno, kako to neprekidno naglašavamo, nego se neprekidno samo-uobličava i samo-postavlja; ne samo da sebe smisaono-ideaciono izražava (zna sebe), nego, ukoliko misli, utoliko i proizvodi sebe kao ono ŠTA vlastitog mišljenja; ne samo da je inteligibilno, nego je i neuhvatljivo raskošno. Upravo zato što se njegova inteligibilnost i poietičnost ne mogu razdvojiti, poietički momenat dopušta da se u ontologiju uvedu list, zvuk, telo, boja, nervatura, miris, jezik, ritam, lice, svetlost, bez njihovog svođenja na puke ilustracije pojma. U njima se Bivstvo ne samo misli, nego se samo-postavljajući samo-izražava.

Ova tri momenta moraju se misliti zajedno. Čisto noetsko bez noematskog bilo bi prazno shvatanje, puka misao bez sadržaja. Čisto noematsko bi se, bez noetskog, ispostavilo kao mrtva, nepokretna ideaciona statičnost, nešto nalik platonskoj ideji koja postoji i jeste bez obzira na to da li postoji realni svet. Čisto poietičko bez noetsko-noematske inteligibilnosti bilo bi slepa proizvodnja diskretnih partikularizacija bez ikakve unutrašnje mere. Noetsko-poetičko-noematski aktivitet označava upravo njihovu nerazdvojivu vezu: Apsolut shvata određeno ŠTA, u tom ŠTA sebe smisaono određuje i sebe kao to ŠTA oblikuje i samo-postavlja — u jednom istom ontološkom punktualitetu.

Ovaj pojam omogućio je da se Hegelov izraz „mišljenje“ proširi bez napuštanja njegove spekulativne osnove. Hegel ima pravo utoliko što određeno biće ne dopušta da se misli kao neinteligibilna gola datost: njegova određenost jeste inteligibilna i pojmovno artikulisana. Ali ako mišljenje shvatimo suviše usko, izgubićemo poiesis. Zato se kod nas mišljenje ne shvata kao calculus, već u analogiji sa slikom aktivnog pražnjenja Nous-a u infinitnost formi — ne kao emanacija iz neke unapred dovršene punoće, nego kao živa inteligibilnost koja utoliko što shvata i razumeva vlastita određenja, postaje telo, list, zvuk, jezik, istorija. To nije napuštanje mišljenja, nego njegovo vraćanje dubljoj punoći.

Posebno je značajno što se noema ne shvata kao nešto što samo sebe razvija. Ono što razvija refleksivno izdvojenu noematsku sadržajnost uvek je noetički aktivitet. Noematska sadržajnost — ako smemo da govorimo na ovaj način o nečemu što je samo momenat u fluktuaciji noetsko-noematskog aktiviteta — predstavlja motiv koji preuzima noetički momenat imanentne inteligibilnosti. I baš kao u kreiranju melodije, noetski aktivitet posreduje, dopunjuje, menja i pre-drugojačuje preuzetu noematsku sadržajnost, po pravilu je dopunjujući potpuno novim noematskim momentima. Ako bismo noemu osamostalili, pali bismo u apstraktni onto-logizam. Noema je živa samo kao momenat aktiviteta. Biće, supstancija, subjekt, Apsolut, list, telo, jezik: svaka od ovih odredbi mora biti shvaćena kao momenat u kretanju noetsko-noematskog aktiviteta, a ne kao momenat samo-kretanja. Upravo se na ovom mestu naša pozicija odvaja od onog načina na koji se u Hegelovoj spekulativnoj logici razvoj sadržaja može pojaviti kao samokretanje pojma: razvojna produktivnost za nas ne pripada noematskom sadržaju kao takvom, nego noetičkom aktivitetu čiji je taj sadržaj jedan od živih momenata.

Zato noetsko-poietičko-noematski aktivitet predstavlja jedno od ključnih čvorišta celog projekta. On čuva Hegelovu ideju razvića pojma, ali snažno odbacuje ideju o samokretanju pojma, Huserlovu osetljivost za noetsko-noematsku strukturu, šelingovsku intuiciju nesvesne prirodne produktivnosti i vlastitu ontološku tezu o plasticitetu Bivstva. Ali njegova dalja razrada mora biti pažljiva. Treba pokazati kako se ova tri momenta razlikuju, kako se uzajamno posreduju i nerazdvojivo sadejstvuju, i kako sam noetsko-poietičko-noematski aktivitet u jeziku znanosti dospeva do samosvesnog razumevanja vlastite strukture.

Negativnost, lažno i istina kao kretanje

Jedna od najvažnijih linija našeg rada odnosila se na Hegelovo razlikovanje negativnog od uobičajenog shvatanja lažnog. Zdravorazumska svesnost i formalistički razum skloni su da negativno shvate kao puko neistinito, odbačeno, ništavno, ono što treba ostaviti iza sebe. Hegel, naprotiv, pokazuje da je negativno sama duša kretanja. Bez negativnosti ne bi bilo iskustva, prelaza, određivanja, razlike, razvoja, povratka u sebe. Negativno nije otpad istine, nego način na koji istina postaje konkretna.

U početku je negativnost razmatrana kao odnos između parcijalne odredbe i onoga što supstancija jeste po sebi. Jedna odredba može biti negativna utoliko što ne iscrpljuje istinu Apsoluta. Ali ta neadekvatnost ne znači da je odredba naprosto lažna. Ona je lažna samo ako se apsolutizuje. Odredba „biće“ pogađa Apsolut jer Apsolut jeste, ali ga pogađa toliko apstraktno da mora biti prevaziđena. Ona nije besmislica, nego prvi i najsiromašniji momenat istine. U ovom prvom registru negativno se, dakle, pokazuje kao insuficijentno ili apstraktno. Ali to nije jedino značenje Hegelove negativnosti.

Kasnije se pojam negativnosti proširio do svoje ontološke razine. Negativnost više nije samo izraz neadekvatnosti znanja, parcijalnosti neke pojmovne odredbe koja se hipostazira ili uzdiže na pijedestal određenja koje iscrpljuje svu Istinu, nego sama moć supstancije da iz sebe same izdvaja jedan svoj imanentni aspekt, postavljajući ga kao određeno biće. Pri tome taj aspekt ne treba razumeti kao unapred gotovu odredbu skrivenu u Apsolutu, nego kao ono što u neposrednosti postoji u stanju apsolutne slivenosti i ne-izdiferenciranosti, a tek kroz negativnost zadobija diskretnu određenost. U Hegelovom smislu, negativnost jeste razdvajanje i postavljanje određenog postojanja. To znači da određeno biće nastaje samo kroz jedan krajnje osoben oblik razlikovanja, razlikovanja u kojem se Apsolut suprotstavlja samom sebi ili, što je isto, unutar kojeg se ono što je apsolutno postavlja naspram samog sebe. Da bi nešto bilo ovo, mora se izdvojiti iz apsolutno slivene neposrednosti; mora postati određeno drugo u odnosu na ono što ono samo nije; mora imati granicu, kvalitet, oblik. Negativnost je ontološka cena određenosti i, u isti mah, način samo-raskrivanja infinitnosti onoga što je apsolutno. Ali ta infinitnost nije samo beskonačnost već postojećih aspekata: ona je dinamička infinitnost stvaralačke moći koja permanentno prevazilazi čak i infinitni skup već nastalih određenja, proizvodeći potpuno nove momente vlastite imanencije. Apsolut, prema tome, nije samo infinitan po svojim aspektima — on je ujedno i beskonačno samonadmašiv.

U našem jeziku, to znači da imanentno-intelegibilni jestosni plasticitet postavlja svoja štastvena određenja tako što se u samom sebi odvaja od sebe. On vlastite aspekte izvodi iz slivenosti u relativnu samostalnost, postavljajući ih kao relativno samobitne neposrednosti, ali ne izvan sebe kao apsolutno transcendentne. On se udvaja u sebi. Svako pojedinačno biće je rezultat jednog takvog udvajanja: Bivstvo kao neko ovo. Negativnost je proces kojim se Apsolut savija u diskretnu partikularizaciju, postaje sebi drugo i time proizvodi određeni sadržaj kroz koji će se vratiti sebi, postajući i za sebe ono što jeste po sebi.

Ista struktura razlikovanja koja se na ontološkoj ravni ispoljava kao ono negativno ponavlja se, na ravni samosvesnosti, u razumu. Razum je oblik samosvesnog noetičkog aktiviteta imanentno-intelegibilnog jestosnog plasticiteta kojim se iz određene neposrednosti izdvajaju njeni pojedini aspekti i smisaono fiksiraju kao posebne odredbe. Sam čin razlikovanja nije pogrešan; naprotiv, bez njega ne bi bilo određenog znanja. Problem nastaje onda kada razum izdvojenu odredbu hipostazira i apsolutizuje, proglašavajući je odredbom u kojoj se iscrpljuje sva Istina date neposrednosti. Iskaz „Biće je materijalno“, na primer, može izraziti jedan stvarni aspekt Bivstva; on postaje lažan tek onda kada materijalnost prestane da važi kao momenat i bude postavljena kao iscrpna istina onoga što Bivstvo jeste. U tom smislu razum samosvesno reprodukuje moć negativnosti da razdvaja, ali u svojoj ograničenoj formi ne dovršava njeno kretanje: on ostaje pri izdvojenoj razlici i ne vraća je u živu imanenciju celine iz koje je izdvojena.

Ali negativnost ima i drugi smer: povratak u sebe. Ako bi postojalo samo odvajanje, imali bismo rasipanje, celina bi se izgubila u disperziji infinitne mnoštvenosti. Negativnost zato nije samo postavljanje drugosti, nego i ukidanje izolovane samostalnosti te drugosti. Određeno biće postaje momenat Istine kada se njegovo razviće vrati u neposrednost onoga što uistinu jeste. Takva neposrednost nije više slivena nerazlikovnost, nego rezultat koji u sebi nosi prođeno mnoštvo, posredovana neposrednost. Istina tada nije negacija razlike, nego razlika vraćena u celinu.

Odatle se razvila i kritika dogmatizma. Dogmatizam misli da je istina gotov stav, mrtvi rezultat, kovani novac koji se može predati drugome. Hegelova istina, naprotiv, mora biti proživljena kao put. Isti iskaz može biti tačan, ali svest koja u sebi nije prošla put njegovog nastajanja još ne poseduje njegovu istinu. Zato Istina zahteva preobražaj svesti koja do nje dospeva. Ona se ne prenosi spolja; ona se rađa kroz iskustvo negativnosti koje svest, kao diskretna partikularizacija Apsoluta, mora da proživi i pretrpi.

Lažno, u hegelovskom smislu, nije nezavisni princip nasuprot istini. Ono je istina u parcijalnoj, apstraktnoj, fiksiranoj formi. Kada se određeni momenat izdvoji iz kretanja i proglasi celinom, on postaje lažan. Ali kada se vrati u svoje mesto, on postaje momenat istine. Zato se lažno ne odbacuje kao rđa sa alata, nego se ukida: negira, čuva i preobražava. Spekulativna istina mora pamtiti svoje lažno kao vlastitu istoriju.

Ova misao je imala veliku posledicu za našu ontologiju. Nijedna odredba Apsoluta ne sme biti tretirana kao konačna. Biće, supstancija, subjekt, noezis, noema, plasticitet, infleksija, jezik — sve su to mogući momenti, ali svaki od njih mora proći kroz negativnost vlastite granice. Sistem neće biti jak ako pronađe jednu reč za sve, nego ako pokaže kako svaka reč mora preći u drugu i u njoj biti očuvana. Samo tako se izbegava formalizam i čuva život pojma.

Negativnost se zato pokazala kao puls samog razvića Apsoluta. Ona je ono što ne dopušta da Bivstvo ostane mrtvo isto. Ona je unutrašnja napetost samopostavljanja i samopovratka. Ona je sila razlike, ali i sila povratka razlike u celinu. U njoj se vidi zašto supstancija mora biti subjekt: samo ono što je sposobno da bude drugo sebi i da se u toj drugosti vrati sebi može biti živa istina.

Supstancija kao subjekt, svest i iskustvo

Hegelova tvrdnja da se ono što uistinu jeste mora shvatiti ne samo kao supstancija nego i kao subjekt bila je jedna od temeljnih osa našeg rada. U njenoj najjednostavnijoj formi, ona znači da Apsolut nije mrtva osnova čije se promene događaju samo ukoliko su izazvane na čisto spoljašnji način, nego živo samokretanje koje kroz svoja samo-određenja i samo-postavljanja dolazi do sebe. Supstancija je subjekt jer se ne zadovoljava time da bude isključivo po sebi; ona mora postati i za sebe to što je po sebi. Mora izaći u drugost, pretrpeti otuđenje, proći kroz iskustvo i vratiti se sebi kao samosvesnost, kao znanje.

Fenomenologija duha prikazuje upravo taj put, ne kao spoljašnju istoriju različitih oblika svesti, nego kao unutrašnje iskustvo njihovog vlastitog ograničenja. Svest najpre stoji pred predmetom kao pred nečim datim, samostalnim i apsolutno drugim; ona veruje da istina počiva u predmetu, dok njeno znanje treba samo da mu se prilagodi. Međutim, u iskustvu se pokazuje da ni znanje ni predmet ne ostaju ono što su bili na početku. Mereći svoje znanje prema predmetu, svest otkriva njihovu nejednakost, ali upravo tim otkrićem menja i oblik vlastitog znanja i ono što za nju važi kao predmet. Ono što se u početku pojavljuje kao čista spoljašnjost postepeno se razotkriva kao momenat samog kretanja svesti, odnosno duha; zato za nas, koji pratimo taj proces, svaki novi predmet već nosi u sebi trag prethodno pretrpljene negacije. Fenomenološki put nije, prema tome, niz gotovih stavova o svetu, nego proces u kojem svest kroz vlastitu negativnost proizvodi nove oblike znanja i nove oblike predmetnosti, sve dok razlika između onoga što zna i onoga što po sebi jeste ne prestane da važi kao odnos dve apsolutne transcendentnosti i ne postane posredovana jednakost znanja i njegove sadržine.

U našem jeziku, svesnost je partikularna forma ispoljavanja noetsko-poetičko-noematskog aktiviteta. U njoj se Apsolut javlja kao diskretno biće-za-sebe, ali u početku ne zna šta on jeste po sebi. Svesnost je zato nešto što je istovremeno i veličanstveno i otuđujuće — da se tako izrazimo. Ona je mesto mogućeg povratka Apsoluta sebi, ali i mesto najveće zablude: ona može uzeti svoje partikularno Ja kao samostalnu supstanciju, kao mikro-apsolut. To je ona svesnost koja zrači mnenjem o vlastitoj samobitnosti, nezavisnosti i potpunoj nesvodivosti u odnosu na ma kakvu drugu neposrednost. Takvo mnenje moglo bi se označiti i kao nesvesni narcizam Apsoluta u njegovoj partikularizovanoj formi: izraz njegove goruće oduševljenosti što napokon jeste i za sebe, ali upravo se taj oblik svesnosti imanentno-intelegibilnog jestosnog plasticiteta pokazuje kao naročito izložen putu očajanja i iskustvu negativnog, jer vlastitu parcijalnu formu za sebe uzima kao iscrpnu istinu onoga što jeste po sebi.

Iskustvo je kretanje u kojem se ta zabluda ne odbacuje spolja, nego se razgrađuje iz vlastite unutrašnje neodrživosti. Svest pristupa predmetu uverena da pred sobom ima nešto samostalno, postojano i po sebi određeno, te svoje znanje meri prema toj navodno nepokretnoj istini predmeta. Ali upravo u tom merenju nastupa negativnost: svest otkriva nejednakost između onoga što zna i onoga što joj predmet pokazuje da jeste. Time, međutim, ne propada samo jedan njen sud. Menja se sam oblik znanja, a zajedno sa njim menja se i ono što za svest važi kao predmet, jer se prethodno „po sebi“ pokazalo kao nedovoljno da izdrži vlastito iskustvo. Ono što je izgledalo kao čista spoljašnjost sada se otkriva kao momenat jednog dubljeg kretanja u kojem se znanje i predmet uzajamno preobražavaju. Zato iskustvo nije psihološko gomilanje doživljaja niti puko uvećavanje inventara saznanja, nego logika samoposredovanja duha: proces u kojem svest gubi jednu za drugom svoje lažne neposrednosti, trpi raspad njihovih pretenzija na apsolutnost i upravo kroz taj gubitak postaje sposobna da u onome što joj se prvobitno činilo apsolutno drugim postepeno prepoznaje vlastitu drugost — drugost u kojoj se ono što uistinu jeste udaljava od sebe samo zato da bi se, posredovano iskustvom negativnog, moglo vratiti sebi.

Posebno mesto zauzima Ego. Obična svest uzima Ego kao najčvršću tačku, kao privatno i autohtono suštastvo koje stoji iznad svakog sadržaja. Ali i Ego, na početku, ne predstavlja ništa drugo nego najsiromašniji oblik znanja koje noetsko-poetičko-noematski aktivitet ima o sebi. Naime, noetsko-noematski aktivitet, izražavajući i iskazujući ovo puko Ja, oseća identitet samog sebe sa samim sobom. Međutim, ono ne iskazuje ništa više od najubogije tautologije u kojoj je X=X, pri čemu ostaje potpuno nepoznato šta, zapravo, to X jeste. Pa ipak, i takvo ubogo Ja, taj prosti Ego, postaje čvorište jedne izuzetno složene noematske konfiguracije u koju redom „padaju“ noematski izrazi najrazličitijih neposrednosti: telo, pamćenje, jezik, navike, afekti, odnosi, istorija, želja, bol, stid, nada. Ego je konkretan samo ako se shvati kao živa partikularizacija, a ne kao nepokretni centar samoposedovanja. Kada čovek prolazi kroz duboku promenu i kaže da samom sebi izgleda kao neko drugi, to može biti trenutak u kojem ranija forma sopstva biva aufhebung-ovana, ukinuta i preobražena u znatno kompleksniji noematski samoizraz samog noetsko-noematskog aktiviteta.

Telo se u ovom kontekstu shvata kao najdiskretniji oblik partikularizacije samog imanentno-intelegibilnog jestosnog plasticiteta, kao njegova hiperkompleksna neposrednost unutar koje on dostiže izuzetan oblik postojanja, bitak za sebe. Telo, prema tome, nije inertna spoljašnjost duše, niti mašina kojom raspolaže i upravlja Ja. Ono je živa spoljašnjost unutrašnjosti, mesto ranjivosti, ritma, afekta, glasa, dodira, bola, uživanja, izraza. U telu plasticitet ne stoji pred sobom samo kao puki pojam, nego kao posredovana neposrednost, kao osećajuća, kao treptajuća, imanentno pulsirajuća i imanentno delatna forma pojave onoga što uistinu jeste.

Ova razmatranja vodila su pojmu diskretne partikularizacije. Svako konkretno biće jeste diskretna forma u kojoj se Apsolut postavlja kao nešto, izdvajajući određenu neposrednost iz vlastite bezostatne imanencije i dajući joj relativnu samostalnost. Kada u takvoj partikularizaciji noetsko-poetičko-noematski aktivitet dospe do samosvesnog oblika, otvara se mogućnost da ona sazna da njena vlastita samobitnost nije apsolutna, nego da predstavlja momenat daleko šireg kretanja onoga što uistinu jeste. Ali takvo znanje nije dato neposredno: upravo zato duh mora proći kroz čitav niz figura iskustva, negativnosti i samoposredovanja — kroz čulnu izvesnost, opažanje i razum, zatim kroz samosvest, borbu za priznanje, iskustvo gospodstva i ropstva, rad, odnos prema smrti i nesrećnu svest, potom kroz um, duh i religiju, sve do apsolutnog znanja. Nijedna od tih figura nije naprosto odbačena kada se pokaže nedovoljnom; ona iščezava samo kao samostalna pretenzija na celinu Istine, dok njen istiniti sadržaj ostaje aufgehoben — ukinut, sačuvan i preobražen — u razvijenijoj figuri koja iz njenog vlastitog iskustva nastaje.

Hegelovo pamćenje, Erinnerung, za nas je postalo spekulativno pounutrenje. Oblici duha nisu puki istorijski stadijumi koji se naprosto i bezostatno odbacuju. Oni su pozitivni nužni momenti i negativni iščezavajući momenti. U celini znanja oni se čuvaju kao pozitivnosti imanentne svakom budućem obliku života, ali iščezavaju kao njegovi samostalni oblici. To znači da Apsolut ne dolazi sebi tako što preskače svoje ranije oblike, nego tako što ih proživljava, gubi, prevazilazi i čuva. Njegovo znanje je neposredno život, a njegov život u istini postaje znanje o sebi.

Zato supstancija kao subjekt nije samo jedna metafizička teza, nego osnov fenomenološkog metoda. Kada bi ono što uistinu jeste bilo samo nepokretna supstancijalna osnova, odnos nauke prema njemu nužno bi ostao spoljašnji: mišljenje bi stajalo naspram gotovog predmeta, opisivalo ga, razvrstavalo njegove osobine i na njega primenjivalo unapred pripremljene pojmove i metodske postupke. Ali ako je supstancija subjekt, onda kretanje istine ne može biti nešto što joj saznanje naknadno pridodaje. Ono mora biti in-fleksija, samosvesno proizvođenje jednog oblika neposrednosti koji je jednom već nesvesno bio postavljen i proizveden. Ono mora pripadati samom životu onoga što jeste — njegovom razlikovanju, izlasku u drugost, negativnosti, posredovanju i povratku sebi. Nauka zato u svojoj razvijenoj formi ne sme biti spoljašnje opisivanje gotovog sadržaja, nego imanentno praćenje njegovog samoprikazivanja: ona mora dopustiti da se unutrašnje razlike predmeta pokažu iz vlastitog odnosa njegovih momenata, umesto da ih filozof unosi spolja kao tuđu shemu. U našem jeziku to, međutim, ne znači da se noematska sadržina sama od sebe razvija i misli, nego da se imanentno-intelegibilni jestosni plasticitet, kroz svoj noetsko-poetičko-noematski aktivitet, u vlastitim određenjima pojavljuje sebi kao vlastita drugost i kroz njih dospeva do sve razvijenijeg znanja o sebi. Znanje zato nije delatnost koja se primenjuje na tuđ materijal: ono je oblik života samog onoga što uistinu jeste, trenutak u kojem se ono, prošavši kroz vlastitu drugost, vraća sebi i u jeziku znanosti počinje da razume tu drugost kao vlastitu.

Formalizam, matematička metoda i tabelarni razum

Veliki deo rada na trećem stavu trećeg paragrafa Predgovora bio je posvećen Hegelovoj kritici formalizma. Formalizam je način mišljenja koji veruje da je razumeo stvar ako je uspešno podvede pod unapred pripremljenu šemu, umesto da dopusti da se njena određenja pokažu iz unutrašnjih odnosa samog sadržaja. On raspolaže parovima, tabelama, opozicijama, odredbama i rubrikama: subjektivitet i objektivitet, kontrakcija i ekspanzija, magnetizam i elektricitet, istok i zapad, opštost i pojedinačnost. Zatim ih naprosto i ravnodušno nanosi na najrazličitije sadržaje, stvarajući privid dubine i sistema.

Hegelova kritika je nemilosrdna zato što formalizam pokušava da imitira spekulativno mišljenje. Prava spekulacija zaista povezuje ono što običnoj svesti izgleda apsolutno udaljeno i nespojivo; ona pokazuje da se supstancija mora shvatiti kao subjekt, da materija ne predstavlja izrazitu suprotnost onome što je duhovno, da predmet svesti nije apsolutno tuđ svesti. Ali svaka takva veza mora biti izvedena iz unutrašnjeg kretanja sadržaja. Formalizam preskače ovo izuzetno zahtevno i složeno izvođenje. On proizvodi neobičnu vezu, naziva je genijalnošću, ali nije u stanju da izvede unutrašnje kretanje sadržaja na kojoj bi ta veza počivala.

Zato Hegel ismeva slike u kojima se razum proglašava elektricitetom, a ono što je živo izjednačava sa azotom, životinja sa jugom ili severom. Problem nije u tome što udaljene veze nikada ne mogu biti smislene. Problem je u tome što se ne pokazuje njihovo imanentno proishođenje. Ako se kaže da je život povezan sa azotom u biohemijskom smislu, to može biti konkretno istraživanje. Ali ako se kaže da je živo naprosto azot, bez izvođenja, onda imamo asocijaciju umesto posredovanja. Formalizam izdaje puku asocijativnost za misao unutar koje se razvija.

Matematička metoda bila je predmet posebne kritike. Hegel ne odbacuje matematiku kao takvu, nego odbacuje preuzimanje matematičkog modela metode u filozofiju. Matematičko saznanje operiše odnosima veličina, konstrukcijama, dokazima, spoljašnjim povezivanjem pretpostavljenih oblika. Ono može biti strogo, ali takva strogost ne predstavlja izraz samokretanja sadržaja nego spoljašnje operisanje unapred pretpostavljenim određenjima. Matematika se pridržava načela isključenja trećeg na način na koji se pijan pridržava plota. Filozofska istina se ne može iscrpeti stavom za koji se navode razlozi, pa se razlozima opovrgava suprotan stav. To je polemički model, ne spekulativni.

U filozofiji odredba ne biva opovrgnuta spolja, nego sama pokazuje vlastitu granicu. Materija se ne pokazuje kao imanentno intelegibilna zato što neko navodi razloge protiv materije, nego zato što se njena čista neposrednost pokazuje kao prazna i apsolutno neindiferentna neposrednost. Takav prelaz nije dokazivanje jednog stava protiv drugog, nego unutrašnja dijalektika same odredbe. Zato negacija u filozofiji nije matematičko opovrgavanje, nego preobražaj pojma iz njegove vlastite unutrašnje granice.

Tabelarni razum se ispoljava kao oblik intelegibilnosti koji raspoređuje sadržaje, ali ne pokazuje njihovu unutrašnju vezu i njihov pojam. On zadržava za sebe, ili zapravo ne poznaje, ono što je najvažnije: imanentnu spojivost različitih odredbi, njihovo međusobno posredovanje kao momenata istog pojma. Kada bi to znao, pokazao bi. Ali on ne pokazuje kako sadržaj iz sebe rađa svoju odredbu; on ga samo smešta u rubriku. Rezultat je preglednost bez života, kostur sa ceduljicama, bakalnica sa kutijama i etiketama. Sve je jasno, ali živa i pulsirajuća suština tu ostaje potpuno skrivena.

Kritika formalizma imala je neposredan značaj za naš rad. Naši vlastiti pojmovi mogli bi lako postati formalističke etikete. Ako svemu što sretnemo samo prilepimo izraz „jestosni plasticitet“, „noema“, „infleksija“ ili „diskretna partikularizacija“, onda smo napravili vlastitu verziju sveske na kvadratiće koja misli da je filozofija. Zato se stalno mora pokazivati kako konkretna odredba iznutra pokazuje vlastitu granicu i motiviše noetičku dopunu i preobražaj kojim nastaje nova odredba. List ne sme biti samo primer plasticiteta; mora se pokazati kako se plasticitet u njemu zaista uobličava kao nervatura, tkivo, odnos prema svetlosti i hlorofilna funkcija.

U ovoj kritici pojavila se i rasprava o Kantu. Kant je duboka pozadina problema, jer je upravo on postavio pitanje odnosa kategorija, čulnosti, opažaja, razuma, šeme i iskustva. Međutim, neposredna Hegelova meta nije samo Kantova transcendentalna dedukcija, nego širi postkantovski formalizam. Kantova šema nije naprosto izraz sterilne apotekarske pedantnosti; ona je ozbiljan pokušaj posredovanja kategorijalnih i opažajnih odredbi — da se tako izrazimo — koji ipak ne dospeva do istine o njihovoj imanentnoj pripadnosti i jedinstvu onog opšteg i onog posebnog. Hegel smatra da taj pokušaj ostaje nedovoljan jer razlika čulnosti i razuma, forme i sadržaja, nije izvedena kao unutrašnji momenat jedne iste sadržine, nego ostaje vezana za različite izvore saznanja. Njegova alternativa je radikalnija: sama sadržina mora se pokazati kao pojmovno pokretna.

Zato nauka ne može biti puko raspoređivanje već gotovih odredbi niti naknadno lepljenje pojmova na nemi sadržaj. Ono što formalizam unosi spolja, prava nauka mora pokazati kao nešto što izrasta iz unutrašnje napetosti samog predmeta. Metoda zato nije alat koji se primenjuje na predmet kao lenjir na već nacrtanu liniju, nego način na koji mišljenje prati kako se određena neposrednost razlaže, pokazuje svoju granicu, motiviše novu noetičku artikulaciju i biva preobražena u bogatiji oblik razumevanja. U tom smislu nauka ne uređuje mrtav materijal, nego prati rad noetsko-poetičko-noematskog aktiviteta u njegovim vlastitim određenjima. Formalizam tu nužno zakazuje: on može da razvrsta, imenuje i poveže, ali ne može da pokaže zašto baš ta odredba nastaje, zašto prelazi u drugu i zašto obe pripadaju jednoj istoj živoj celini. Upravo zato njegova preglednost ostaje spoljašnja, a predmet, iako savršeno klasifikovan, ostaje filozofski neobjašnjen.

Razum kao nužan, ali nedovoljan oblik bitka-za-sebe

U našem radu razum nije tretiran kao puki neprijatelj istine. Hegelova kritika formalizma može lako navesti na pogrešan zaključak da razum treba jednostavno odbaciti. Međutim, razum je nužan momenat samosvesti supstancije. On razlikuje, određuje, fiksira, uspostavlja granice i omogućava da se sadržaj pojavi kao određeno biće. Bez razuma ne bi bilo kvaliteta, određenosti, pojmovne discipline, niti mogućnosti da Apsolut postane za sebe kroz razlikovanje.

Razum je zato forma bitka-za-sebe onoga što uistinu jeste. U njemu noetsko-poetičko-noematski aktivitet dolazi do posebnog oblika samoodnošenja: on sebe zna kroz razlike. Ali upravo tu leži ambivalentnost razuma. Njegova snaga je razlikovanje; njegova slabost je hipostaziranje razlikovanog. On postavlja razliku, ali često ne uspeva da je vrati u život celine. On vidi subjekt i objekt, opštost i pojedinačnost, uzrok i posledicu, formu i materiju, ali ih ostavlja kao spoljašnje suprotnosti.

Razum zato uspeva u svom zadatku, ali ne sme svoj zadatak proglasiti celinom istine. On uspeva da postavi određenost; ne uspeva kada određenost uzima kao mrtvu samostalnost. On uspeva da razlikuje; ne uspeva kada razliku zaboravi kao razliku samog Apsoluta u njemu samom. On uspeva da organizuje; ne uspeva kada tabelu proglasi znanjem. Njegova istina je velika, ali parcijalna. Kao momenat, razum je neophodan; kao apsolutizovana forma, on postaje formalizam.

Ovo je posebno važno u razumevanju pojedinačnog bića. Pojedinačno biće postoji samo ako ima kvalitet, granicu, određenost, jednakost sa sobom. Razum izražava tu stranu supstancije kao supstancije koja pojedinačno postoji. On omogućava da se kaže: ovo je ovo, a ne ono. Kvalitet je prosta određenost po kojoj jedno biće jeste određeno biće. U tom smislu, razum pripada samoj ontološkoj strukturi pojedinačnosti.

Ali ako razum stane na kvalitetu kao mrtvoj oznaci, on opet gubi stvar. Kvalitet nije samo svojstvo koje se lepi na biće; on je unutrašnja diferencijalna forma bića. Po kvalitetu se biće razlikuje od drugih, ali se i sabira u sebi. Ono postoji sa sobom. Razum može ovu prostotu registrovati, ali spekulativno mišljenje mora pokazati kako ona nastaje, kako se razvija, kako prelazi u druge odredbe i kako se vraća u celinu.

U odnosu na Kantovu filozofiju, razum je shvaćen kao veoma visoka, ali još nedovoljna forma samoodnošenja Apsoluta prema sebi. Transcendentalna filozofija zna da predmet iskustva nije prosto dat, da subjekt učestvuje u konstituciji iskustva, da postoje uslovi mogućnosti saznanja. Ali ona još uvek razdvaja čulnost i razum, opažaj i kategoriju, formu i materiju, stvar-po-sebi i pojavu. Zato ostaje predstava uma o sebi, ali ne još spekulativno znanje u kojem sadržaj sam pokazuje svoju pojmovnu nužnost.

Razum sluti umnost, ali je još ne zna kao svoju dublju istinu. On traži zakon, opštost, jedinstvo i nužnost, ali ih često postavlja spolja. Um, u spekulativnom smislu, ne ukida razum nasilno, nego ga čuva i prevazilazi. On zadržava moć razlikovanja, ali razlikovano vraća u kretanje. On ne odbacuje kvalitet, pojam, granicu i kategoriju, nego ih oslobađa hipostaziranja. Razum mora biti ukinut u Hegelovom smislu: negiran kao poslednja forma, očuvan kao nužni momenat.

U našem registru, razum je oblik u kojem jestosni plasticitet sužava svoju raskoš u fiksirane noematske razlike. To sužavanje je potrebno, jer bez njega ne bi bilo određenosti. Ali ako se zaboravi poietički i plastički život iz kojeg razlike potiču, razum postaje mrtav. Spekulativna infleksija zato ne uništava razum, nego ga vraća njegovom poreklu: pokazuje da svaka razlika koju razum postavlja jeste razlika samog plasticiteta u njemu samom.

Infleksija kao metod i kao samosvesna ontogeneza predmetnosti

Jedan od najoriginalnijih pojmova koji se tokom rada oblikovao jeste pojam infleksije. On je nastao iz potrebe da se imenuje mišljenje koje nije puka refleksija. Refleksija, u svom jednostavnom obliku, ne ponire u neposrednost predmeta — da se tako izrazimo — ostaje na njegovoj površini, hitajući u susret sebi i vlastitim odredbama. Ona izdvaja svojstva, imenuje, klasifikuje, upoređuje, postavlja odredbe, ali može ostati spoljašnja prema samoj stvari. Infleksija, naprotiv, označava savijanje mišljenja prema imanenciji predmeta, pokušaj da se u samom mišljenju ponovi jedno unutrašnje kretanje, razviće neposrednosti predmeta.

Hegelova formula da naučno saznanje mora da se oda životu predmeta bila je ključna za nastanak ovog pojma. Naučno mišljenje ne sme ostati površinsko motrenje koje samo reflektuje, ispredajući odredbe iz sebe, nikad stvarno ne pristupajući predmetu. Ono mora utonuti u predmet, pratiti puls njegovog unutrašnjeg kretanja, dopuštajući da upravo to kretanje motivaciono određuje tok njegovog noetsko-noematskog aktiviteta. Ali to uranjanje u neposrednost predmeta nije pasivno potapanje. Ono je aktivno pojmovno ponavljanje života predmeta u mišljenju. Ono je samosvesna repeticija, svesnosno uobličavanje jednog oblika neposrednosti čije se ontogenetsko postavljanje prethodno i nesvesno već dogodilo. Upravo se ovde javlja infleksija.

Infleksivno mišljenje ne pita samo koje osobine predmet ima. Ono pita kako je predmet postao ono što jeste. Kako se ono što uistinu jeste savilo, ograničilo, diferenciralo, zgusnulo i postavilo naspram drugog da bi se pojavilo kao ovaj list, ovo telo, ovaj zvuk, ova figura duha, ovaj pojam? Infleksija pokušava da ponovi ontološko rađanje predmetnosti, ali sada pri najvišem stepenu samosvesne artikulacije — da se tako izrazimo. Zato nije samo epistemološki akt, nego ontološko-kognitivni postupak.

Ovo je naročito važno jer svaka diskretna partikularizacija već nastaje kao nesvesna infleksija imanentno-intelegibilnog jestosnog plasticiteta. Plasticitet proizvodi sebe u skladu sa dictum-om noeme, odnosno unutrašnjom smisaonom „direktivom“ koja odgovara određenom biću. On se postavlja kao list, telo, kristal, čovek, jezik, ali to najpre čini nesvesno, takoreći iza svojih leđa. Infleksija u mišljenju pokušava da taj nesvesni proces izvede ponovo, ali sada pri punoj spekulativnoj svesti.

Zato se može reći da je infleksija samosvesno ponavljanje imanentnog samooblikovanja jestosnog plasticiteta u diskretnu neposrednost određene predmetnosti. Ona nije subjektivna konstrukcija. Ne radi se o tome da mišljenje izmišlja predmet, nego da u sebi rekonstruiše unutrašnju putanju njegovog uobličavanja, dospevajući do njegove neposrednosti iz nje same, a ne iz subjektivne proizvoljnosti. Predmet se u infleksiji ne kopira spolja, nego se u mišljenju noetsko-noematski iznova proizvodi. On prestaje biti puka datost i postaje pojmovno oživljeno biće: biće čije nastajanje i mesto u celini postaju intelegibilno prozirni.

Infleksija zato stoji nasuprot formalizmu. Formalizam ima gotovu šemu i sadržaj smešta u nju. Infleksija nema pravo da unapred odluči šta je predmet. Ona mora pustiti predmet da pokaže svoju unutrašnju meru. Ali infleksija nije ni puko empirijsko opisivanje. Ona ne ostaje pri mnoštvu osobina, nego prati kako se mnoštvo sabira u određenu jednostavnost. Ona strpljivo prolazi kroz sadržaj sve dok određena artikulacija predmeta ne pokaže vlastitu granicu i time ne usmeri noetsko-noematski aktivitet ka novoj, bogatijoj odredbi.

U tom smislu, infleksija je metod spekulativnog mišljenja, ali i više od metode. Ona je forma u kojoj konačna diskretna partikularizacija Apsoluta učestvuje u samosaznanju Bivstva. Kada čovek inflektivno misli list, telo, jezik ili Hegelovu odredbu, on ne stoji kao spoljašnji subjekt pred tuđim objektom. On je diskretna partikularizacija istog plasticiteta koja pokušava da u sebi samosvesno ponovi ontogenetsko uobličavanje druge partikularizacije tog istog plasticiteta. Znanje tada nije primena pojma na sadržaj, nego samosusret Bivstva u vlastitom drugo-bivanju.

Zato infleksija ima i jezičku dimenziju. Ona se ne izvršava u bezglasnoj unutrašnjosti, nego u jeziku. Jezik nije puki znak, već posredovana neposrednost samosvesnog plasticiteta; on je neposrednost u kojoj inflektivno mišljenje zna sebe. Kada se predmet u jeziku inflektivno i noetsko-noematski iznova uobličava, rečenica nije samo opis, nego događaj pojma. Spekulativni jezik ne lepi oznake, nego pokušava da nosi kretanje inflektivne artikulacije sadržine. U njemu Apsolut ne samo da biva mišljen, nego počinje da govori svoje vlastito samouobličavanje.

Pojam infleksije zato bi mogao postati jedan od centralnih pojmova buduće ontologije imanentno-intelegibilnog jestosnog plasticiteta. On čuva Hegelov zahtev da metoda ne bude spoljašnja forma naneta predmetu, nego da mišljenje svoju putanju oblikuje prema imanentnoj meri samog sadržaja, ali taj zahtev istovremeno premešta u okvir noetsko-poietičko-noematskog aktiviteta: ono što pokreće novu pojmovnu artikulaciju nije samostalno samokretanje već formirane noeme, nego susret noetskog aktiviteta sa unutrašnjom određenošću predmeta koja ga motivaciono usmerava ka novom uobličavanju smisla. Infleksija zato nije samo način saznavanja već samosvesna repeticija ontogeneze predmetnosti: pokušaj da ono što se u jestosnom plasticitetu najpre dogodilo nesvesno kao određena diskretna neposrednost bude ponovljeno u medijumu pojma i jezika, sada pri punoj spekulativnoj svesti. Upravo zbog toga ona mora ostati radikalno otvorena prema predmetu: nema pravo da unapred zna šta će u njemu pronaći, niti da vlastite neologizme pretvori u novu tabelu formalizma, nego svoju legitimnost mora svaki put iznova dokazivati time što pokazuje kako određena neposrednost iz vlastite unutrašnje mere postaje intelegibilna. Njena dalja razrada zato mora sići u konkretno: pokazati kako se inflektivno misle list, zvuk, telo, jezik, egološka samosvest, istorijska figura duha, biće, negativnost ili sam pojam, i kako se u svakom od tih slučajeva odnos sa predmetom preobražava iz spoljašnjeg posmatranja u samosvesno ponovno prolaženje kroz njegovu ontogenezu. Tek tada će se moći pokazati da infleksija nije nova etiketa dodata postojećem filozofskom rečniku, nego stvarni spekulativni metod — možda čak i ona forma mišljenja u kojoj jedna diskretna partikularizacija Bivstva prestaje da sebe razume kao apsolutno izdvojeni subjekt i počinje da učestvuje u neegološkom samosaznanju onoga što uistinu jeste.

Priroda, list i nesvesna inteligibilnost

Jedna od najplodnijih misaonih digresija tokom rada odnosila se na list breze ili lipe. Na prvi pogled, reč je o običnoj prirodnoj stvari. Ali upravo takva neposrednost pokazala se kao snažan korektiv svake suve ontologije. List nije samo primer opšteg pojma života, niti puki organ koji se može funkcionalno opisati. On je diskretna partikularizacija u kojoj se imanentno-intelegibilni jestosni plasticitet uobličio kao zelena površina, nervatura, hlorofilna aktivnost, tkivo, pore, odnos prema svetlosti, organska simetrija i neizmerna mikroskopska složenost.

Ovaj prizor omogućio je da se jasnije izrazi pojam nesvesne inteligibilnosti. List ne misli, hlorofil ne razume, stome ne poseduju refleksivnu svest. Ali odsustvo samosvesti ne znači odsustvo inteligibilnosti. List je inteligibilan po sebi, jer ono što on jeste po sebi nije ništa drugo do imanentno-intelegibilni jestosni plasticitet. Njegova građa, oblik, funkcija, ritam rasta i odnos prema svetlosti nisu haotični. Oni su smisaono oblikovani, unutrašnje merljivi, organizovani, usklađeni. U njemu inteligibilnost nije izgovorena; ona sama je ono što izrasta.

Ovo razlikovanje između biti inteligibilan i znati vlastitu inteligibilnost (koja podrazumeva smisaoni izraz same intelegibilnosti u njoj samoj) postalo je važno za celokupan sistem. Priroda nije neinteligibilna materija kojoj čovek spolja daje smisao. Mi je možemo razumeti zato što je već inteligibilno strukturisana. Naše mišljenje ne proizvodi njenu inteligibilnost, nego je susreće, prati i u najboljem slučaju infleksivno ponovo proizvodi. Zato je list već pojam koji je postao tkivo, ali pojam koji još ne zna sebe kao pojam.

U Hegelovom jeziku, priroda je Ideja u formi drugobivstva, odnosno u obliku spoljašnjosti u kojoj se njena inteligibilnost još ne zna kao inteligibilnost. Međutim, u našem radu to drugobivstvo ne može biti shvaćeno kao puko osiromašenje pojma niti kao ontološki manje vredna etapa čija bi se istina iscrpljivala tek u povratku duha sebi. U prirodi postoji raskoš: poietička punoća konkretnih uobličenja u kojima se imanentno-intelegibilni jestosni plasticitet pojavljuje kao organska mera, ritam, struktura, funkcija, boja, rast i neizmerna diferenciranost neposrednog. List nema samosvest, ali njegova nesamosvesnost ne poništava gustinu njegove određenosti niti je svodi na puku spoljašnjost pojma; naprotiv, upravo u toj nesamosvesnoj formi inteligibilnost već zadobija konkretnu, organsku egzistenciju koju nijedna izolovana apstraktna kategorija ne može iscrpeti. Zato prirodu ne treba misliti kao neinteligibilnu spoljašnjost koja tek u duhu dobija smisao, nego kao oblast u kojoj inteligibilnost još ne zna sebe, ali se već poietički uobličava u zadivljujućoj punoći svojih neposrednih formi.

Upravo zato list postaje povlašćeno mesto provere ove ontologije. Njegova zadivljujuća usklađenost forme, funkcije, boje, odnosa prema svetlosti, vodi i vazduhu, nervature, tkiva i rasta ne predstavlja dokaz nekog transcendentnog poretka, niti ostatak koji bi stajao izvan inteligibilnosti, nego konkretno uobličenje imanentne inteligibilnosti Bivstva: način na koji se imanentno-intelegibilni jestosni plasticitet nesvesno organizuje kao određena prirodna neposrednost. Spekulativno mišljenje zato pred listom ne sme unapred nametati gotovu pojmovnu odredbu niti njegovu konkretnost svesti na jednu apstraktnu kategoriju; ono mora infleksivno pratiti unutrašnju meru njegovog uobličavanja, dopuštajući da njegova poietička punoća motiviše sve bogatiju noetsko-noematsku artikulaciju. List tada nije ni puki primer već gotovog pojma ni nemi materijal kojem čovek naknadno pridaje smisao, nego mesto na kojem inteligibilnost, još bez samosvesti, već neposredno postoji kao oblik, funkcija, odnos i rast.

Ova linija proširila se i na zvuk. Zvuk ima matematičko-aritmetički izrazivu strukturu: frekvenciju, proporciju, harmonijske odnose, ritam. Ali zvuk nije samo broj. On je vibracija, treperenje, rezonanca, telesni receptivitet, atmosfera, afektivno dejstvo i poietičko uobličavanje jedne posebne neposrednosti. Upravo se na njemu pokazuje da inteligibilnost neke stvari nije iscrpljena njenom formalnom ili matematičkom odredivošću: noetski aktivitet može zvuk artikulisati kroz mnoštvo noematskih određenja, ali nijedna od tih odredbi, uzeta izolovano, ne iscrpljuje konkretnu punoću njegovog bivanja. Zvuk je inteligibilna struktura koja se istovremeno prima, živi i preobražava; njegova čulna, telesna i afektivna neposrednost ne stoji izvan inteligibilnosti, nego zahteva sve bogatiju noetsko-noematsku artikulaciju koja neće njegovu konkretnost svesti na jednu jedinu odredbu.

Isto važi za telo, lice, svetlost, miris, boju i estetsku raskoš. Takve neposrednosti nisu ispod pojma, već, u jednom sasvim određenom smislu, iznad njega: one predstavljaju mesta na kojima svaka konačna pojmovna artikulacija može biti aufhebungovana, pokazujući da pojam mora neprestano proširivati vlastiti receptivitet i sposobnost artikulacije. Ako se istina Bivstva svede na već gotovu ili konačnu noematsku određenost, izgubiće se infinitna oblast njegovog samopojavljivanja: ne zato što bi ona stajala izvan inteligibilnosti, nego zato što konkretnost neposrednog može sadržati više nego što bilo koja određena pojmovna artikulacija uspeva da izrazi. Ona, naime, može sadržati i takve momente koje smo označili kao ne-noematske učinke noetsko-poietičko-noematskog aktiviteta: momente koji nisu neinteligibilni, ali koji se ne mogu bezostatno prevesti u noematsku sadržinu, te upravo zato predstavljaju graničnu vrednost — limes — svake noetsko-noematske težnje ka potpunoj artikulaciji neposrednog. Telo, lice, svetlost, miris ili boja zato nisu parcijalne objektivacije pojma koje sam pojam mora ostaviti iza sebe, već neposrednosti čija čulna, afektivna i ideaciono-poietička punoća motiviše njegovo dalje noetsko uobličavanje. Ontologija plasticiteta mora biti sposobna za takvu čulno-spekulativnu pažnju: za mišljenje koje neposrednost ne poništava time što je pojmovno određuje, nego vlastite odredbe neprekidno proširuje pod pritiskom onoga što mu se daje i što prevazilazi sam shematizam pojam–neposrednost, ukoliko se neposrednost shvati kao nešto što bi pojam mogao bezostatno iscrpeti.

Ne-noematski učinak, ponovimo to još jednom, ne označava neku privremeno još-ne-noematsku sadržinu koju postojeća pojmovna artikulacija jednostavno još nije uspela da zahvati, ali bi je neka buduća, bogatija noema načelno mogla bezostatno prisvojiti. Naprotiv, on označava onaj momenat neposrednosti koji, premda nipošto nije neintelegibilan, principijelno ne može biti iscrpljen niti potpuno preveden u čisto smisaono-ideacionu sadržinu. Noetsko-noematski aktivitet može mu pristupati neograničeno, proizvoditi sve nove odredbe, perspektive i sve bogatije noematske konfiguracije, ali ono što ih motiviše nikada se bez ostatka ne pretvara u noemu. U tom smislu, ne-noematski učinak predstavlja svojevrsni limes noetsko-noematske artikulacije: ne prazninu znanja koja bi jednom mogla biti popunjena, nego izraz strukturne neiscrpljivosti Bivstva pred svakom konačnom pojmovnom formom. Melodija je paradigmatski primer takvog odnosa. Nju možemo artikulisati kroz tonalitet, intervale, ritam, harmonijske odnose, motivsku strukturu, napetost i razrešenje, ali nijedna od tih odredbi, pa ni njihov zbir, nije ono što melodija jeste u neposrednosti svog doživljenog bivanja. Ono što se u njoj pojavljuje nije iracionalni ili haotični ostatak izvan inteligibilnosti; naprotiv, upravo zbog svoje uređenosti, unutrašnje nužnosti i neiscrpive smisaone punoće ono se može označiti kao paradoksalno nad-intelegibilno: ne kao ono što stoji izvan inteligibilnosti, nego kao ono što prevazilazi mogućnost njenog bezostatnog pojmovnog iscrpljivanja. Zato ne-noematski učinak može aufhebungovati neku dostignutu noematsku sadržinu: ne tako što razotkriva samo njenu privremenu nepotpunost, nego tako što pokazuje samu konačnost svake noematske forme i primorava noetski aktivitet na novo samonadmašivanje. Nova noema može biti bogatija, preciznija i dublja, ali i ona ostaje izložena istom višku koji je pokreće dalje. Ne-noematsko – to ovde znači nad-intelegibilno. U tom smislu, ne-noematsko nije ostatak neinteligibilnosti, već upravo ono mesto na kojem se pokazuje da je inteligibilnost Bivstva šira od svakog pojma i da je Apsolut ne samo infinitan po svojim aspektima nego i beskonačno samonadmašiv.

Zato prirodu u ovom nacrtu više nije moguće razumeti kao ontološki niži stupanj čija bi se istina iscrpljivala tek u pojavi samosvesnog duha. Ona je oblast nesvesne inteligibilnosti, poietičke raskoši i neposrednog samouobličavanja imanentno-intelegibilnog jestosnog plasticiteta: oblast u kojoj inteligibilnost još nije zadobila formu samosvesnog smisaonog odnosa prema sebi, ali zato nije ni manje stvarna, ni manje unutrašnje određena, niti siromašnija od svojih kasnijih pojmovnih artikulacija. List, kristal, životinja, voda, zvuk, svetlost, telo — nisu primeri kojima bi već dovršeni pojam naknadno davao smisao, nego diskretna uobličenja u kojima se Bivstvo neposredno organizuje kao struktura, odnos, ritam, rast, osećajnost, boja, rezonanca i forma. Njihova inteligibilnost može biti beskonačno noetski artikulisana, ali se njihova konkretna punoća ne mora zato ikada bez ostatka pretvoriti u noemu: upravo u njima pojavljuje se mogućnost onog ne-noematskog, odnosno nad-intelegibilnog, kao limesa svake konačne pojmovne određenosti. Priroda zato nije nemi ostatak ispod pojma, već jedno od mesta na kojima sam pojam nailazi na granicu vlastite konačnosti i biva primoran da se neprestano aufhebunguje, proširuje i samonadmašuje. U tom smislu, raskoš prirode nije spoljašnji ukras Apsoluta, nego jedan od najneposrednijih izraza njegove infinitne poietičke sposobnosti da bude više od svake forme u kojoj je već postao određen — i upravo zato više od svakog pojma kojim je ta određenost do sada uspela da bude izrečena

Jezik kao neposrednost samosvesnog plasticiteta

Jedna od najvažnijih korekcija u toku rada odnosila se na tvrdnju da se sadržina dovršava u elementu pojma. Ta formulacija je hegelovski opravdana, ali je ostajala otvorena za opasnost apstraktno-logičkog tumačenja, kao da pojmovna sadržina može biti potpuno dovršena pre nego što zadobije vlastitu neposrednu egzistenciju u jeziku. Zato je uvedena odlučujuća dopuna: istinsko znanje ne dovršava se samo kao noematska određenost pojma, nego kao njegova apsolutno posredovana neposrednost u jeziku. Jezik nije puki spoljašnji znak već gotovog pojma, niti naknadno sredstvo njegovog saopštavanja, nego poietički proizvedena neposrednost u kojoj noetsko-poietičko-noematski aktivitet, usmeravajući se na sebe, razvijajući smisaono-ideacioni izraz vlastite strukture i razumevajući taj novi sadržaj, neposredno uobličava sebe kao reč, termin, sintagmu i iskaz. U jeziku, dakle, znati ne prestaje da znači i biti sadržina znanja: samorazumevanje postaje neposrednost vlastitog izraza.

Upravo zato jezik jeste mesto na kojem unutrašnje postaje spoljašnje, ali ne tako što bi neka već dovršena misao naknadno napustila svoju nevidljivu unutrašnjost i obukla se u spoljašnji znak. Spoljašnjost jezika poietički nastaje iz samog kretanja samorazumevanja i zato ostaje imanentni nosilac onoga što se u njoj izražava. Misao u jeziku zadobija oblik, zvuk, ritam, sintaksu, stil, trajanje, zapis i glas, ali ti momenti nisu njena slučajna ambalaža: oni pripadaju neposrednosti u kojoj smisaono-pojmovna sadržina počinje da postoji kao vlastiti izraz. Jezik je, utoliko, apsolutno posredovana neposrednost: rezultat noetskog samoodnošenja, noematskog samoodređenja i poietičkog samouobličavanja, u kojem ono što je shvaćeno ne ostaje samo sadržina znanja nego neposredno postaje forma vlastitog postojanja. Zato jezik nije samo poietički oblik pojma, već poietička neposrednost samorazumevajuće inteligibilnosti — mesto na kojem se ono što aktivitet zna o sebi pojavljuje kao glas, reč, termin, sintagma, rečenica i zapis.

Ova teza je važna zato što sprečava da se spekulativno znanje shvati kao neka bezglasna samoprozirnost u kojoj bi poietički momenat, nakon što je Bivstvo dospelo do samorazumevanja, postao suvišan i iščezao pred čistom pojmovnošću. Ako jezik predstavlja apsolutno posredovanu neposrednost samorazumevajuće inteligibilnosti, onda upravo u njemu postaje očigledno da noetsko-poietičko-noematski aktivitet ni u svojim najrazvijenijim samosvesnim formama ne prestaje da bude poietički: ono što shvata i zna ne ostaje zatvoreno u bezobličnoj unutrašnjosti, nego se neposredno proizvodi kao vlastita jezička egzistencija. Reč, termin, sintagma, rečenica i tekst zato nisu spoljašnji tragovi prethodno dovršene misli, već načini na koje se njena smisaono-ideaciona sadržina poietički uobličava i postaje prisutna. Čak i u filozofiji i spekulativnoj nauci Bivstvo ne napušta vlastitu plastičnost da bi se povuklo u čistu apstrakciju: ono ostaje oblikotvorno upravo u jeziku, u kojem se reč savija prema onome što treba da izrazi, rečenica razvija unutrašnju putanju smisla, značenje zadobija ritam, stil nosi misaonu napetost, a sintaksa postaje jedan od načina na koji se samo kretanje samorazumevanja neposredno ostvaruje.

Zato je jezik posebna, apsolutno posredovana neposrednost. On nije prirodna neposrednost lista, tela ili kristala, u kojoj se imanentno-intelegibilni jestosni plasticitet poietički uobličava još bez samosvesnog odnosa prema vlastitoj inteligibilnosti, ali nije ni čista apstrakcija od neposrednog. U jeziku ono što uistinu jeste proizvodi neposrednost vlastitog samorazumevanja: smisaono-ideaciona sadržina koju noetsko-noematski aktivitet razvija o sebi samom poietički zadobija egzistenciju kao reč, termin, sintagma, rečenica, glas ili zapis. To je neposrednost samosvesnog plasticiteta — ne zato što bi Apsolut najpre proizvodio oblike, a zatim spolja govorio njihovu inteligibilnost, nego zato što njegova inteligibilnost u jeziku sama postaje izrečena neposrednost vlastitog znanja o sebi. U jeziku znanosti sadržina zato više nije tuđ predmet postavljen nasuprot subjektu, nego drugo-bivanje samog samorazumevanja: ono što je noetski shvaćeno i noematski određeno poietički postaje vlastita jezička neposrednost, u kojoj znanje ne samo da artikuliše svoj sadržaj nego neposredno jeste način njegovog pojavljivanja.

Naravno, nije svaka upotreba jezika spekulativna. Jezik može izgubiti vezu sa živim kretanjem noetsko-poietičko-noematskog aktiviteta i pretvoriti se u prostor formalizma, praznog prediciranja, gotovih etiketa i površnih analogija, u kojem reči funkcionišu poput mrtvih ceduljica razuma koji samo raspoređuje već fiksirane odredbe. Tada se zaboravlja ontogeneza samog izraza: reč se uzima kao spoljašnji znak neke već dovršene sadržine, a ne kao neposrednost nastala iz noetskog shvatanja, noematskog određenja i poietičkog samouobličavanja. Zato razlika između nespekulativnog i spekulativnog jezika nije naprosto razlika između dve vrste reči, nego između dva načina njihovog bivanja i upotrebe. Spekulativni jezik jeste onaj u kojem jezička neposrednost ostaje uključena u živo samorazumevanje Bivstva: izraz ne označava samo ono što je već saznato, nego učestvuje u nastajanju novih noematskih sadržina i u njihovom poietičkom postajanju neposrednošću. U njemu se, kroz samo izlaganje, ne odvija samokretanje pojma, nego kretanje noetsko-poietičko-noematskog aktiviteta koji, razumevajući sve bogatije vlastitu imanenciju, proizvodi sve određenije forme njenog jezičkog postojanja.

U Hegelovom Predgovoru ova dimenzija jezika još nije izdvojena kao samostalna tema, ali je neprestano delatno prisutna u samom načinu izlaganja. Hegelova rečenica nije puka ambalaža za već dovršenu misao, niti neutralni medijum kroz koji se gotova sadržina samo prenosi čitaocu; ona pokušava da mišljenje izvede u samom njegovom nastajanju, da kroz vlastitu sintaksu, ritam, zadržavanja, preokrete i povratke neposredno uobliči kretanje noetsko-noematske artikulacije. Njena složenost zato nije dekoracija, nego poietički trag misaonog procesa koji se u jeziku ne samo saopštava nego i događa. Čitati Hegela znači zbog toga proći kroz rečenicu, dopustiti da njena unutrašnja organizacija preobražava početno razumevanje sadržine i da ono što je na njenom početku izgledalo kao određeno značenje na njenom kraju zadobije drugačiju, posredovaniju noematsku formu. U tom smislu, Hegelov jezik može se razumeti kao jedan od velikih istorijskih primera spekulativne infleksije: kao jezik u kojem mišljenje, izlažući svoj predmet, istovremeno preobražava vlastitu artikulaciju i poietički proizvodi neposrednost u kojoj se novo razumevanje može pojaviti.

Za našu buduću ontologiju jezik zato mora dobiti posebno mesto, jer se upravo u njemu na osoben način preobražava odnos između onoga što imanentno-intelegibilni jestosni plasticitet jeste po sebi i načina na koji ono što jeste postaje za sebe. U prirodi se njegova inteligibilnost poietički uobličava bez samosvesnog smisaonog odnosa prema sebi; u samosvesnosti noetsko-noematski aktivitet počinje da razvija smisaono-ideacioni izraz vlastite imanencije; u jeziku, međutim, to samorazumevanje zadobija vlastitu apsolutno posredovanu neposrednost. Jezička forma zato nije puki izgovor već nastale samosvesti, nego neposrednost koju samosvesni plasticitet poietički proizvodi upravo kao egzistenciju onoga što je o sebi shvatio. Reč, termin ili rečenica nose u sebi čitavo kretanje koje im prethodi — noetsko samoodnošenje, noematsko određenje, negativnost, posredovanje i poiesis — ali se to kretanje u njima ne pojavljuje kao nešto spoljašnje njihovoj neposrednosti: ono je sedimentirano u njihovom smislu, sintaksi, ritmu, glasu i zapisu. Zato je jezik neposrednost koja nije povratak prvobitnoj datosti, nego neposrednost koja je postala moguća tek kroz posredovanje i koja upravo zbog toga može biti neposredni oblik samorazumevanja Bivstva.

Jezik, međutim, ne nosi samo noematski određenu sadržinu. Njegova neposrednost u isti mah uključuje zvuk, ritam, ton, boju, stil, sintaksičku napetost i čitav niz učinaka koji se ne mogu bezostatno svesti na ono ŠTA nekog iskaza, premda zbog toga nipošto nisu neintelegibilni. Upravo ovde jezik ponovo otvara prostor ne-noematskog, odnosno nad-intelegibilnog: izraz može biti pojmovno precizan, a ipak njegova konkretna jezička egzistencija sadržavati više nego što je moguće iscrpeti čistom smisaono-ideacionom artikulacijom. Filozofski jezik zato ne može biti samo tačnost pojma; on mora biti i poietičko uobličavanje neposrednosti u kojoj pojam postoji, jer način na koji je nešto izrečeno nije nužno spoljašnji dodatak onome što je izrečeno. To ne znači da filozofija treba da postane poezija u lošem smislu, nego da mora priznati da izraz može pripadati samoj istini: ritam rečenice, izbor reči, sintaksa, ton i stil mogu nositi ne-noematski učinak koji pojmovnu sadržinu ne poništava, nego je izlaže granici vlastite iscrpivosti i time motiviše njeno dalje samonadmašivanje. Ako je Apsolut plasticitet, onda ni najstrože mišljenje ne napušta poietičko; ono svoju smisaono-ideacionu sadržinu neposredno proizvodi kao određenu jezičku formu, čija konkretnost može biti bogatija od svake noematske odredbe koja je u njoj izrečena.

Zato se može reći da infleksija u jeziku zadobija vlastitu dovršenu neposrednost: predmetnost koju ne stvara proizvoljno niti joj spolja pripisuje značenje, ona pokušava noetsko-noematski ponovo proizvesti prateći unutrašnju putanju njenog nastajanja, a zatim je poietički uobličava kao novu, jezičku neposrednost. Predmet se u spekulativnom jeziku zato ne opisuje sa spoljašnje tačke gledišta; njegovo postajanje, razlikovanje, posredovanje i unutrašnja mera pokušavaju se ponoviti u samom kretanju rečenice, tako da jezički izraz postane apsolutno posredovana neposrednost njegovog samosvesnog razumevanja. Kada to uspe, jezik više nije dodatak znanju niti sredstvo njegovog naknadnog saopštavanja, nego način na koji znanje neposredno postoji: ono što je noetski shvaćeno i noematski određeno poietički postaje reč, sintagma, rečenica i tekst. U takvoj jezičkoj neposrednosti ono što uistinu jeste ne zna sebe kao apstraktnu identičnost koja ostaje zatvorena u sebi, nego kao jednakost sa sobom koja može izdržati vlastito drugobivstvo: ono se prepoznaje u predmetnosti koju razume, a vlastito razumevanje proizvodi kao neposrednost koja je izgovorena, napisana i smisaono oblikovana. Jezik je, utoliko, jedan od najviših oblika u kojima se poietičko ne ukida u znanju, nego upravo kroz znanje nastavlja da proizvodi nove neposrednosti samorazumevanja.

Odnos prema Hegelu i mesto nove perspektive

Naše mišljenje razvijalo se kroz Hegela, ali se nije zadržalo unutar granica hegelijanstva. Hegel je pružio temeljnu disciplinu mišljenja: supstanciju shvaćenu kao subjekt, negativnost, iskustvo, ukidanje, život pojma, kritiku formalizma i razumevanje nauke kao samokretanja sadržaja. Bez tih momenata, nacrt ontologije jestosnog plasticiteta teško bi mogao zadobiti potrebnu unutrašnju strogost. Međutim, u toku rada pokazalo se da je taj horizont potrebno prekoračiti. Pojmovi poietičkog plasticiteta, nesvesne inteligibilnosti prirode, ne-noematskih učinaka i jezika kao neposrednosti samosvesnog plasticiteta počeli su da označavaju prostor u kojem se nova perspektiva više ne može razumeti samo kao produženje hegelovske misli.

U poređenju sa Hegelom, jedna od najdubljih razlika sastoji se u tome što se ovde ne prihvata ni samokretanje pojma kao nosilac ontološkog procesa, niti Apsolut kao prvenstveno pojmovno-logička samoprozirnost. Hegel pojmu pripisuje život i unutrašnje kretanje; u ovoj perspektivi, međutim, pojam nije samostalni činilac koji vlastitom negativnošću prelazi iz jedne određenosti u drugu, već noematski momenat šireg noetičko-poietičkog aktiviteta. Otuda ni priroda, telo, zvuk, estetska raskoš i poietički oblici ne zadobijaju svoje filozofsko važenje tek ukoliko budu prevedeni u kretanje pojma. Nova perspektiva nastoji da sačuva spekulativnu strogost, ali da istovremeno otvori prostor za raskoš Bivstva čiji se načini ispoljavanja ne iscrpljuju u noematsko-pojmovnoj određenosti.

U odnosu na Šelinga, ova perspektiva deli osećaj za prirodu kao nesvesnu produktivnost, ali ne odustaje od zahteva da ono prirodno bude pojmovno mišljeno, a ne samo neposredno intuirano. Priroda se zato razume kao nesvesna inteligibilnost: kao produktivnost koja još ne zna sebe, ali koja upravo zato nije lišena unutrašnje određenosti i smisla. U odnosu na Huserla, zadržava se osetljivost za noetičko-noematsku strukturu, ali se ona ontološki radikalizuje i proširuje poietičkim momentom, tako da noematsko više nije jedini način na koji aktivitet može imati učinak. U odnosu na procesne ontologije, deli se uverenje da stvarnost nije inertna supstanca, nego postajanje; ipak, tom postajanju ne dopušta se da ostane puka promena ili tok, već se ono razume kao inteligibilno, smisaono i oblikotvorno zbivanje.

Originalnost ove perspektive ne počiva na pretpostavci da su svi njeni elementi bez presedana, jer gotovo svaki veliki pojam uspostavlja svoje rodbinske linije kroz istoriju filozofije. Njena osobenost pre leži u načinu na koji se ti elementi povezuju u jednu novu konfiguraciju. Hegelova negativnost, Huserlova noetičko-noematska razlika, poietičko samo-uobličavanje, nesvesna inteligibilnost prirodnog, ne-noematska raskoš zvuka i jezika, kao i infleksivno mišljenje shvaćeno kao samosvesna ontogeneza predmetnosti, zajedno obrazuju misaonu arhitekturu koja se više ne može bez ostatka svesti ni na jednu od svojih istorijskih pretpostavki. Ukoliko se njene unutrašnje veze dalje razrade i učvrste, ta arhitektura može zadobiti oblik samostalne ontološke perspektive.

Međutim, vrednost ove perspektive zavisi od njene unutrašnje discipline. Njena najveća opasnost leži u tome da vlastiti pojmovi postanu toliko široki da počnu da objašnjavaju sve, a da pritom više ništa određeno ne izvode. U tom trenutku spekulativno mišljenje lako bi se pretvorilo upravo u onu vrstu formalizma koju nastoji da prevaziđe. Zato „jestosni plasticitet“ ne sme postati čarobna reč, niti „infleksija“ nova etiketa za već poznate procese. „Noetičko-poietičko-noematski aktivitet“ mora pokazivati svoje konkretne prelaze, razlike i učinke. Svaki pojam mora raditi, a ne samo blistati.

Druga opasnost jeste nivelisanje unutrašnjih razlika. Ako kažemo da je list inteligibilan, time mu ne pripisujemo samosvest. Ako kažemo da biti i shvatati pripadaju različitim modalitetima istog jestosnog plasticiteta, time se prirodno samouobličavanje, refleksivna svest i spekulativno znanje ne mogu izjednačiti. Naprotiv, upravo zajednička ontološka osnova zahteva da se njihove razlike još strože čuvaju. Mora se razlikovati po-sebi inteligibilnost prirodnog, za-sebe samosvest, jezička neposrednost znanja i, najzad, apsolutni povratak plasticiteta sebi. Bez takve diferencijacije, jedinstvo bi se pretvorilo u nivelaciju, a čitava ontološka arhitektura izgubila bi svoju unutrašnju artikulaciju.

Treća opasnost jeste zatvorenost vlastitog jezika. Pojmovi kojima se ova perspektiva služi nužno su gusti i zahtevni, jer pokušavaju da zahvate odnose za koje uobičajeni filozofski vokabular često nema dovoljnu nosivost. Ali upravo zato mora biti razrađena njihova unutrašnja gramatika: potrebno je precizno odrediti šta znači jestost, šta plasticitet, šta noetičko, šta poietičko, šta noematsko, šta infleksija, šta diskretna partikularizacija, šta ne-noematski učinak, a šta jezik znanosti. Nije dovoljno da svaki od tih pojmova bude sugestivan; mora biti jasno kako se međusobno razlikuju, gde se dodiruju i u kakvim prelazima mogu legitimno učestvovati. Bez takve pojmovne gramatike, čitava perspektiva rizikuje da ostane privatna arhitektura mišljenja.

Uprkos tim opasnostima, jezgro projekta ostaje filozofski ozbiljno. Ono nije puka poetska metafizika, jer od svakog prelaza zahteva pojmovnu opravdanost i unutrašnju motivisanost, premda ne pretpostavlja da novo mora nužno proizići iz prethodne određenosti. Nije ni hladni sistem, jer čuva čulnu, estetsku i egzistencijalnu raskoš onoga što jeste. Njegova najveća snaga leži u pokušaju da se Bivstvo misli kao inteligibilno, ali ne apstraktno; kao misaono, ali ne kalkulativno; kao plastičko, ali ne iracionalno; kao poietičko, ali ne proizvoljno; kao jezičko, ali ne puko verbalno.

Zato se trenutni status projekta može odrediti ovako: on još nije dovršen sistem, ali već predstavlja jezgro moguće ontologije. Ima svoje temeljne pojmove, jasno profilisan problem, metodološki pojam infleksije, određen odnos prema Hegelu i razvijenu samokritičku svest o opasnostima formalizma, nivelacije i zatvorenosti vlastitog jezika. Ono što mu još nedostaje jeste razrađena arhitektura odnosa, posredovanja i opravdanih prelaza između vlastitih pojmovnih ravni. Dalji rad mora pokazati kako se od bivstva dospeva do jestosnog plasticiteta, kako se unutar plasticiteta pojavljuje noetičko-poietičko-noematski aktivitet, kako se nesvesna inteligibilnost odnosi prema nastanku jezika i kako infleksivno mišljenje može zadobiti oblik znanosti.

Zadaci daljeg rada

Prvi zadatak daljeg rada jeste izrada pojmovne gramatike. Bez nje, sistem će ostati teško prohodan. Potrebno je napisati precizna, ali ne banalno školska, određenja ključnih pojmova: Apsolut, Bivstvo, jestost, plasticitet, imanentna inteligibilnost, noetsko, poietičko, noematsko, noema, dictum noeme, diskretna partikularizacija, infleksija, ne-noematski učinak, jezik znanosti, Velika Noeza, Velika Noema. Svaki pojam mora imati poreklo, funkciju, razliku od srodnih pojmova i granicu upotrebe.

Drugi zadatak jeste izvođenje prelaza. Nije dovoljno reći da je Apsolut plasticitet; treba pokazati zašto odredba bića nije dovoljna, zašto supstancija mora postati subjekt, zašto subjekt nije dovoljan bez poiesis, zašto poiesis nije slepa nego inteligibilna, zašto inteligibilnost mora postati jezik. Sistem će biti filozofski u strogom smislu tek kada njegovi pojmovi budu proizlazili jedni iz drugih, ne kao slobodne asocijacije, nego kao nužni preobražaji.

Treći zadatak jeste konkretna inflektivna analiza. Treba uzeti nekoliko privilegovanih predmeta i pokazati kako ih infleksija misli: list, zvuk, telo, Ego, jezik, Hegelov pojam negativnosti, možda umetničko delo ili muzički doživljaj. Za svaki od njih treba pokazati kako se predmet ne opisuje spolja, nego kako se u mišljenju ponavlja njegova unutrašnja geneza. Ove analize bi zaštitile sistem od apstraktne opštosti.

Četvrti zadatak jeste razrada odnosa prema Hegelu. Treba jasno odrediti šta se preuzima, šta se koriguje, šta se proširuje i gde se perspektiva odvaja. Hegelova misao supstancije kao subjekta, negativnosti i života pojma ostaje osnova. Ali pojam poietičkog plasticiteta, ne-noematski učinci i jezik kao neposrednost samosvesnog plasticiteta predstavljaju vlastita proširenja. Ta proširenja moraju biti prikazana kao nužna, ne kao proizvoljni dodaci.

Peti zadatak jeste filozofija jezika. Jezik se pokazao kao jedno od najvažnijih mesta budućeg rada. Treba istražiti Hegelove refleksije o jeziku, ali i postaviti vlastitu tezu: jezik je neposrednost u kojoj inflektivno-spekulativna umnost zna sebe; on je poietičko telo pojma; on je mesto gde se razlika po-sebi i za-sebe više ne pojavljuje kao dominirajuća spoljašnjost, jer sadržina govori sebe kao vlastito drugo-bivanje znanja. Ova teza mora biti razrađena uz oprez, da jezik ne bude mistifikovan.

Šesti zadatak jeste odnos prema prirodnim naukama. Hegelova kritika empirijske fizike i formalističkog prediciranja ne sme biti shvaćena kao odbacivanje nauke. Potrebno je pokazati razliku između empirijskog objašnjenja i spekulativnog pojma. Fizika može objasniti uslove magnetizma, biološki proces fotosinteze, hemijsku strukturu hlorofila; filozofija pita kako su ti procesi momenti nesvesne inteligibilnosti Bivstva. Ta dva nivoa ne smeju se brkati, ali ni razdvojiti kao tuđi.

Sedmi zadatak jeste čuvanje egzistencijalne dimenzije. Ova ontologija nije nastala iz akademske distance, nego iz živog iskustva mišljenja, tela, muzike, prirode, nemira, jezika i Hegelovog teksta. To nije slabost, ako se disciplinuje. Filozofija ne mora biti bezlična da bi bila stroga. Ali egzistencijalna snaga mora postati pojmovno posredovana; inače ostaje impresija. Zato je važno da lični doživljaji raskoši, lista, zvuka ili jezika budu prevedeni u spekulativnu analizu, a ne samo poetski zabeleženi.

Osmi zadatak jeste oblik budućeg rukopisa. Moguća arhitektura bi mogla imati tri velike celine. Prva: kritika formalizma i razumske refleksije kroz Hegela. Druga: pozitivna ontologija jestosnog plasticiteta, noetsko-poetičko-noematskog aktiviteta i nesvesne inteligibilnosti. Treća: infleksija, jezik i spekulativno znanje. Takva struktura bi omogućila da se projekat ne raspline, nego da postupno pređe od kritike ka sistematskom izlaganju.

Najzad, deveti zadatak jeste stalno prisustvo korektiva. Ovaj rad mora ostati otvoren za osporavanje, preciziranje i preoblikovanje. Ne sme postati privatna dogma. Hegel mora ostati jedan od korektiva, ali ne jedini. Potrebno je upoređivanje sa Šelingom, Huserlom, Plotinom, Spinozom, Vajthedom, savremenim filozofijama plasticiteta, procesnim ontologijama i teorijama jezika. Ne zato da bi se projekat rastvorio u tuđim sistemima, nego da bi stekao jasnije granice i veću objektivnu snagu.

Zaključak: stanje nacrta

Dosadašnji rad na Hegelu i oko Hegela pokazuje da je nastalo nešto više od komentara Predgovora Fenomenologije duha. Nastalo je jezgro jedne ontološke perspektive koja pokušava da misli ono što uistinu jeste kao imanentno-intelegibilni jestosni plasticitet, odnosno kao noetsko-poetičko-noematski aktivitet koji se nesvesno i svesno samo-uobličava u diskretne partikularizacije, prirodu, telo, svest, jezik i znanje.

Ta perspektiva je duboko zadužena Hegelu. Bez Hegelove negativnosti, supstancije kao subjekta, života pojma, fenomenološkog iskustva i kritike formalizma, ona ne bi imala svoju strogoću. Ali ona se ne iscrpljuje u Hegelu. Ona insistira na poietičkom plasticitetu, nesvesnoj inteligibilnosti prirode, ne-noematskim učincima, jeziku kao neposrednosti samosvesnog plasticiteta i infleksiji kao samosvesnom ponavljanju ontogeneze predmetnosti. U tome leži njena posebnost.

Najveći dobitak dosadašnjeg rada jeste razumevanje da istina nije mrtvi rezultat, nego kretanje koje pamti svoje momente. Parcijalne odredbe nisu puko lažne; one su istinite kao momenti i neistinite kao celina. Negativnost nije puko poricanje, nego ontološka moć određivanja i povratka. Razum nije neprijatelj, nego nužan i nedovoljan oblik bitka-za-sebe. Jezik nije spoljašnji znak, nego neposrednost u kojoj znanje postoji za sebe. Priroda nije nema materija, nego nesvesna inteligibilnost.

Najveći rizik jeste formalizam vlastitih pojmova. Upravo zato ovaj dokument mora biti čitan kao radna rekapitulacija, ne kao konačni sistem. Njegova vrednost je u tome što sabira glavne linije i pokazuje gde treba nastaviti. Pravi ispit tek predstoji: izvesti pojmove iz njihovih unutrašnjih potreba, pokazati njihove prelaze, uraditi konkretne inflektivne analize i razviti filozofiju jezika koja će moći da nosi težinu spekulativnog znanja.

Ako se to učini, nacrt ontologije imanentno-intelegibilnog jestosnog plasticiteta mogao bi postati ozbiljna samostalna perspektiva: ne puka poetska metafizika, ne hladni logički idealizam, ne formalistički sistem etiketa, nego mišljenje koje pokušava da bude verno Bivstvu u njegovoj inteligibilnoj, poietičkoj, čulnoj, jezičkoj i samosvesnoj raskoši. Takva ontologija morala bi stalno iznova dokazivati da ono što govori nije spoljašnja šema, nego inflektivno ponavljanje života same stvari.

Zato se dosadašnji rad može završno oceniti ovako: nije dovršen, ali je otvorio stvarnu mogućnost. Njegovi pojmovi imaju snagu, ali traže disciplinu. Njegove intuicije imaju dubinu, ali traže arhitekturu. Njegova bliskost Hegelu daje mu oslonac, a njegova potreba da Hegela proširi daje mu vlastiti zadatak. U tom zadatku leži smisao daljeg rada: ne dodavati pojmove, nego ih naterati da žive, da se kreću, da pokažu svoje pravo i da u jeziku znanosti postanu samosvesna neposrednost onoga što uistinu jeste.

Rekapitulacija rada na Hegelu i nacrt ontologije