Misaoni ogled o filozofskoj začuđenosti, navici i istini
Stavimo pred sebe jednu sasvim običnu čašu vode.
Ništa naročito. Providna tečnost u providnoj posudi. Nešto što smo videli bezbroj puta i o čemu gotovo da više nemamo razloga da mislimo. Ako smo žedni, posegnućemo za tom čašom. Ako nije na svom mestu, pomerićemo je. Ako nas neko upita šta je pred nama, odgovorićemo umorno ali bez oklevanja: čaša vode.
Upravo tu, međutim, počinje problem.
Jer ono što nam je previše prisno često postaje nezanimljivo, nešto izaziva ravnudošnost i o čemu više ne mislimo. Stalna upotreba ne čini predmete manje stvarnim, ali ih čini gotovo nevidljivim za mišljenje. Naučili smo da ih prepoznajemo, imenujemo i koristimo brzo i još brže, toliko brzo da više i ne primećujemo koliko su nam misaono irelevantni.Takvi predmeti postaju deo rutine, proste i nereflektovane navike.
Zato ovu čašu nećemo odmah popiti. Nećemo je ni opisivati. Samo ćemo pokušati da je pogledamo još jednom — ali ovoga puta odgoneći mrenu samorazumljivosti.
Jedna čaša vode
Recimo da u čaši ima približno 200 mililitara vode.
Koliko je to vode?
Za svakodnevnu svest odgovor je jednostavan: jedna čaša. Dovoljno da utolimo žeđ. Premalo da bismo u njoj tražili bilo kakvu veličinu.
Ali postavimo drugo pitanje: koliko se molekula vode nalazi u toj čaši?
Broj možemo dobiti vrlo jednostavnim računom. Voda pri sobnoj temperaturi ima gustinu približno 1 gram po mililitru, pa 200 mililitara vode ima masu od približno 200 grama.
200 mL × 1 g/mL ≈ 200 g
Molarna masa vode iznosi približno 18 grama po molu. To znači da se u 200 grama vode nalazi približno 11,1 mol.
200 g ÷ 18 g/mol ≈ 11,1 mol
A jedan mol sadrži približno 6,022 × 1023 čestica. Kada je reč o vodi, te čestice su molekuli H2O.
11,1 mol × 6,022 × 1023 ≈ 6,7 × 1024 molekula
U jednoj čaši vode nalazi se približno 6.700.000.000.000.000.000.000.000 molekula.
Šest septiliona i sedamsto sekstiliona molekula.
Taj broj možemo zapisati. Možemo ga pročitati. Možemo čak proveriti račun iz kojeg je nastao.
Ali između toga da neki broj poznajemo i toga da ga zaista možemo razumeti i ustinu doživeti stoji ambis, nepremostiva provalija. Ovde čak i imaginacija dotiče vlastite liminite.
Šest i sedam desetina puta deset na dvadeset četvrti. Broj dovoljno precizan za hemiju — i gotovo potpuno neuhvatljiv za ljudsku doživljajnost.
A, sada uvedimo Vreme
Da bismo tom broju dali makar približan oslonac, uporedimo ga sa nečim što nam već samo po sebi izgleda zastrašujuće veliko.
Ne sa dužinom ljudskog života. Ne sa čitavom pisanom istorijom čovečanstva. Ne čak ni sa starošću Zemlje.
Uzmimo celokupnost trajanje vremena, od samog početka, od nastanka fizičkog Univerzuma.
Prema savremenim kosmološkim procenama, Univerzum je star približno 13,8 milijardi godina.
Zamislimo sada jedan nemogući sat, sat koji je počeo da broji u najranijoj istoriji kosmosa.
Jedna sekunda. Druga. Treća.
Neka nastavi da broji i otkucava, dok se obrazuju prve zvezde; dok se čitave njihove generacije rađaju i gase; dok nastaju Sunce i Zemlja; dok se na jednoj maloj planeti pojavljuje život; dok vrste nastaju i nestaju; dok se pojavljuju ljudi; jezici; gradovi; ratovi; religije; filozofije; sve ljudske ljubavi, strahovi, smrti i rođenja — sekund po sekund, sve do ovog trenutka u kojem ponovo gledamo jednu čašu vode.
Koliko bi sekundi takav sat izbrojao?
Približno 435.000.000.000.000.000 sekundi.
Oko 4,35 × 1017 sekundi.
I to je broj koji prevazilazi gotovo svaku našu sposobnost neposrednog predstavljanja.
Ali, sada imamo dva broja koja možemo dovesti u odnos.
Čaša vode i istorija Univerzuma
Sa jedne strane: broj molekula u jednoj sasvim običnoj čaši vode.
Sa druge: broj sekundi proteklih tokom čitave dosadašnje istorije Univerzuma.
Poređenje proizvodi rezultat koji gotovo vređa našu intuiciju o velikom i malom.
U jednoj čaši vode ima više od PETNAEST MILIONA PUTA više molekula nego što ima sekundi u ukupnom vrmenu koje čini tok dosadašnje istorije Univerzuma.
Petnaest miliona puta.
Zamislimo još jednom sve sekunde kosmičke istorije: od najranijih trenutaka Univerzuma do ovog časa. Čak i kada bismo svaku od njih pretvorili u jedan zaseban znak, jednu tačku, jedan kamenčić, jednu kap — i dalje bismo čitav taj nezamislivi broj morali da umnožimo više od petnaest miliona puta da bismo se približili broju molekula u jednoj čaši vode.
I sada se vratimo predmetu od kojeg smo krenuli.
Ista čaša
Da li se nešto promenilo?
Nije.
Ista količina vode. Ista prozirnost. Ista temperatura. Ista čaša na istom stolu.
Pa ipak, bilo bi neoprezno reći da je za nas ostala sasvim ista.
Pre nekoliko minuta gotovo da je nismo ni videli. Bila je „nesnošljivo poznata“, toliko utonula u sviklost da je nestala za mišljenje. Sada, međutim, u njenoj gotovo beznačajnoj zapremini stoji broj pred kojim imaginacija posustaje — broj koji višemilionski nadmašuje broj svih sekundi kosmičke istorije.
Nismo promenili čašu.
Nismo joj pridali poetsko značenje koje ranije nije imala. Nismo je pretvorili u simbol. Nismo joj pripisali nikakvu tajanstvenu silu.
Saznali smo nešto što je o njoj bilo istinito i onda kada to nismo znali.
I upravo u toj razlici između onoga što nam je bilo poznato i onoga što nam se pokazalo kao istinito počinje filozofski problem.
Začuđenost nije promena raspoloženja
Začuđenost koja se ovde pojavljuje nije tek psihološki efekat velikih brojeva. Njen smisao nije u tome da nas na nekoliko trenutaka impresionira neobična činjenica, a zatim ostavi tamo gde smo već bili.
Filozofska začuđenost ima dublju strukturu. Ona se javlja onda kada način na koji smo neku stvar do tada razumeli više ne uspeva da iscrpi ono što nam se o njoj otvorilo.
Čaša vode je i pre ovog računa bila potpuno stvarna. Ali naše svakodnevno određenje te stvarnosti bilo je krajnje siromašno: „voda za piće“, „jedna čaša“, „nešto što je na stolu“. Ta određenja nisu bila lažna. Bila su samo zastrašujuće nedovoljna.
Filozofija upravo u takvim trenucima i na takvim mestima postaje „pretnja“ za naviku. Ona nas podseća da uspešno snalaženje među stvarima nije isto što i njihovo istinsko razumevanje. To što nešto prepoznajemo ne znači da znamo šta ono jeste. To što nešto svakodnevno koristimo ne znači da nam je njegova stvarnost postala prozirna.
Poznatost može biti jedan od najefikasnijih oblika prikrivanja.
Filozofiji nije najviše stalo do perspektive
Moglo bi se reći: čašu smo samo pogledali iz drugačije perspektive. I u izvesnom smislu to je tačno. Ali za filozofiju to nije dovoljno.
Jer nisu sve perspektive jednako istinite.
Filozofija ne traži promenu pogleda samo zato da bi iskustvo postalo zanimljivije, bogatije ili neobičnije. Ona nije veština proizvoljnog menjanja uglova posmatranja. Njen zahtev je neuporedivo stroži: među različitim načinima na koje nešto možemo sagledati, stoji pitanje: koji od njih vernije otkriva ono što stvar uistinu jeste?
Zato je začuđenost samo početak. Ona je znak da je samorazumljivost naprsla. Ali kroz tek nastalu neprslinu samorazumljivog filozofija ne traži još jedan doživljaj — ona traži Istinu.
U našem primeru „novi pogled“ na čašu nije istinitiji zato što je uzbudljiviji. Istinitiji je zato što uključuje nešto stvarno što je prethodni pogled zanemarivao. Broj molekula nije nastao našom promenom perspektive. On nije proizvod našeg čuđenja. On je bio takav i onda kada je čaša za nas predstavljala samo beznačajan svakodnevni predmet.
Upravo zato promena načina gledanja može biti filozofski važna: ne zato što nas oslobađa da o istoj stvari mislimo bilo šta, nego zato što nas može osloboditi jednog siromašnijeg određenja i otvoriti prema bogatijem, dubljem i istinitijem zahvatu iste stvarnosti.
Filozofsko mišljenje ne menja perspektivu da bi promenilo naš doživljaj sveta. Ono menja perspektivu zato što sumnja da način na koji svet svakodnevno vidimo nije njegova poslednja istina.
Šta nam je još postalo suviše poznato?
Ako je jedna čaša vode mogla gotovo potpuno da se sakrije iza sopstvene običnosti, koliko još stvari svakodnevno prolazi kroz naš život na isti način?
Kamen. Drvo. Svetlost na zidu. Sopstvena ruka. Disanje. San. Sećanje. Drugo ljudsko lice. Činjenica da nešto postoji umesto da ne postoji ništa.
Možda najveći neprijatelj filozofskog mišljenja nije neznanje.
Možda je to sviklost, uverenje da nešto zaista razumemo samo zato što smo se navikli na nešto.
Svet nam možda ne izgleda običan zato što je običan, nego zato što smo razvili izuzetnu sposobnost da prolazimo pored njegove stvarnosti bez pitanja.
Filozofija počinje onda kada ta sposobnost zakaže.
Kada čaša prestane da bude samo čaša. Kada kamen prestane da bude samo kamen. Kada reč „jeste“, koju izgovaramo bezbroj puta dnevno, odjednom postane problem.
Tada začuđenost više nije ukras mišljenja. Ona postaje iskustvo u kojem ono što nam je bilo previše blisko zadobija novu dubinu — i u kojem prvi put ozbiljno slutimo da je stvarnost možda neuporedivo bogatija od načina na koji smo naučili da je svakodnevno zahvatamo.
Završna refleksija: prema istinitijem pogledu
Vratimo se još jednom čaši vode.
Ona nije postala drugačija.
Mi smo, možda, postali sposobni da je vidimo manje površno.
U tome leži odlučujuća razlika. Filozofija nije poziv da istoj stvari pripisujemo bezbroj proizvoljnih značenja. Njen pokret nije bekstvo iz stvarnosti u subjektivnu igru perspektiva. Kada raskida sa navikom, ona to čini zato što navika često zadovoljava našu praktičnu potrebu, ali ne i našu potrebu za istinom.
Za svakodnevni život bilo je sasvim dovoljno znati da je pred nama voda. Za mišljenje koje pita o istini to više nije dovoljno.
Otuda filozofsko začuđenje nije tek iskustvo da se ista stvar može videti drugačije. Ono je iskustvo mnogo ozbiljnije mogućnosti: da način na koji smo je do sada videli nije bio neistinit, ali da je bio siromašniji od onoga što stvar jeste.
I možda je upravo to jedan od najdubljih razloga zbog kojih filozofija ne prestaje da se vraća onome što nam izgleda samorazumljivo. Ona ne veruje samorazumljivosti. Ona zna da iza reči „poznato“ često stoji samo dugotrajna navika.
Zato filozofija ponovo pita.
Ne da bi svet učinila čudnijim nego što jeste.
Nego zato što sumnja da je svet već neizmerno čudniji, dublji i složeniji nego što nam dopušta naš naviknuti pogled.
I zato što joj, iznad svega, nije stalo samo do toga da vidimo drugačije.
Filozofiji je stalo da vidimo istinitije.
Možda je zato pravo završno pitanje ovog ogleda mnogo manje bezazleno nego što izgleda:
Koliko je od onoga što svakoga dana smatramo poznatim ostalo skriveno upravo zato što smo prestali da pitamo šta ono uistinu jeste?
Napomena o brojevima: Za 200 mL vode uzeta je gustina približno 1 g/mL, molarna masa vode ≈ 18 g/mol i Avogadrova konstanta ≈ 6,022 × 1023 mol−1. Za starost Univerzuma uzeta je približna vrednost 13,8 milijardi godina. Poređenje je zaokruženo radi jasnoće misaonog ogleda.